Prikaz knjige: Tajna istorija, Dona Tart, izdanje Dereta, 2024. Original: The Secret History, 1992. Prevod sa engleskog: Lazar Macura
Postoji taj redak, a savršeno ispunjavajući osećaj kada tek završite čitanje knjige, pomislivši: „Ovo je nešto najbolje, a savremeno, do čega smo došli u skorije vreme”. „Tajna istorija” spada u red opisanih dela. Prilično je teško žanrovski odrediti uveliko kultni roman Done Tart. Knjiga o sazrevanju, prijateljstvu, obrazovanju; krimi-priča, triler, misterija; drama, psihološki, društveni, donekle čak i filozofski roman? Od svega ponešto, uglavnom ravnomerno prisutno, može se pronaći u ovom slučaju. Reč je o izuzetno zanimljivom delu, koje se čita istovremeno nestrpljivo i sa polaganim razmatranjem svakog pokrenutog pitanja. Sem toga, ako nešto besprekorno negira ubedljivost tzv. spojlera, to je „Tajna istorija”: iako je već u prologu saopšteno da se desio zločin, kao i ko je žrtva, a ko (glavni) krivac, saznanje ni najmanje ne narušava želju da otkrijemo kako, zašto i sa kojim se posledicama sve odigralo.
A postoje i ona izdanja čije je ponavljanje, bez preterivanja, književni događaj godine. Na novi prevod romana koji se, u međuvremenu, kroz popularizaciju tzv. dark academia žanrovsko-estetičkog pravca uzdigao do svojevrsne atrakcije na društvenim mrežama, čekalo se punih dvadeset godina (otkako ga je „Laguna” objavila, sa prevodom Nenada Dropulića). Zahvaljujući Izdavačkoj kući „Dereta”, debitantski trijumf Done Tart konačno je ponovo pred nama.
Priča je osmišljena kao ispovest jednog od učesnika. Ričard Pejpen, narator, odrastao je u kalifornijskom gradiću Plejnu, kao sin jedinac radničke porodice, nikad se ne uklapajući, večito željan bekstva. Prilika se ukazuje kada nakon dve godine studiranja književnosti (sa čime se njegovi roditelji od početka ne slažu, pošto je Ričardovom ocu jasno: …da je najneprofitabilnije i da će neminovno rezultirati time da se smucam oko kuće do kraja života, tražeći novac od njega…, str. 16. Zvuči poznato!), slučajno pronađe brošuru koledža Hemden u Vermontu. Polazi mu za rukom da upiše humanističke nauke, promena sredine deluje kao pun pogodak, dok je atmosfera samog mesta sa kampusom i svakodnevnim studentskim obavezama uzbudljiva, iako pomalo jeziva:
Prve večeri sedeo sam na krevetu u suton, dok su zidovi polako prelazili iz zlatne boje u crnu, slušajući nečiji sopran koji se vrtoglavo penjao i spuštao na drugom kraju hodnika, dok konačno svetla nije sasvim nestalo, a onaj daleki sopran izvijao se neprestano u tami kao neki anđeo smrti, i ne mogu da se setim da je vazduh ikad izgledao tako visok i hladan i proređen kao te noći, ili da sam se ikad osećao tako daleko od nisko položenih kontura prašnjavog Plejna..
(…) I bio sam srećan tih prvih dana kao nikada pre, lutajući poput mesečara, ošamućen i pijan od lepote.(…) Stabla jabuka koja stenju pod teretom plodova, crvene jabuke dole na travi, težak sladak miris plodova koji trule na zemlji i neprestano zujanje osa oko njih. Toranj sa satom na Studentskom centru: cigla obrasla bršljanom, beli šiljak začaran u maglovitoj daljini. Šok prvog noćnog susreta sa brezom, koja se propinje u mraku, hladna i vitka poput duha. I noći, veće nego u mašti: crne i vetrovite i ogromne, nemirne i podivljale od zvezda. (str. 19)
Sve se počinje stvarno kompikovati kada, u pokušaju da se prijavi za kurs starogrčkog (naime, jedinog klasičnog jezika koji mu je odranije poznat), otkrije da se taj poduhvat graniči sa nemogućim. Profesori mu izokola saopštavaju da kolega koji predaje željeni jezik, čuveni Džulijan Morou, prima mali broj polaznika i to vodeći se ekstremno čudnim kriterijumima. Ričarda to neće pokolebati, već odlazi da se lično uveri kako stoje stvari. Profesor se pokazuje kao izuzetno ljubazan, ali usamljen, bogataš koji platu poklanja Univerzitetu, radeći isključivo za svoje zadovoljstvo, uvek sa svega pet studenata po grupi. O njemu samom kolaju protivrečne glasine: od toga da je pravi svetski čovek, do optužbi kako se radi o najobičnijem prevarantu.
Nisam znao tada, a ne znam ni sada, praktično ništa o Džulijanovom životu van učionice, što je možda davalo tako tantalovski dah misterije svemu što je govorio ili radio. Nema sumnje da je njegov lični život imao nedostataka kao i svačiji, ali jedina strana sebe koju je uopšte dozvoljavao da vidimo bila je izbrušena do takvog savršenstva, da se čiilo da, kada je daleko od nas, živi životom odveć otmenim da bih ja o njemu mogao i da maštam. (str. 310)
Grupu studenata okupljenih oko Džulijana čine mračno harizmatični Henri Vinter (u prologu označen kao ubica), stereotipizirani Amerikanac Edmund „Bani” Korkoran (buduća žrtva), „najegzotičniji” član Frensis Eberneti (Oštrih crta lica i elegantan, bio je neverovatno mršav, nervoznih ruku, sa zloćudnim albino licem i kratkim, vatrenim čuperkom najcrvenije kose koju sam ikad video; nosi lepe uštirkane košulje s francuskim manžetnama, divne kravate, crni zimski kaput koji se pri hodu talasao iza njega i činio da izgleda kao mešanac studenta-princa i Džeka Trboseka, str. 23-4) i blizanci Mekoli, Čarls i Kamila (Bili su vrlo slični, tamnoplave kose i s licem ni muškim ni ženskim, bistrim, veselim i ozbiljnim, kao par flamanskih anđela. A možda je najneobičnije u kontekstu Hemdena – gde je u izobilju bilo pseudointelektualaca i tinejdžerskih dekadenata, i gde je crna odeća bila de rigueur – bilo to što su voleli da nose svetlu odeću, naročito belu. U tom mnoštvu cigareta i tamne prefinjenosti oni su se pojavljivali tu i tamo kao likovi iz neke alegorije, ili kao odavno pokojne zvanice sa neke zaboravljene baštenske žurke, str. 24).
Dakle, s obzirom na to da nam je „spojler” serviran na prvoj stranici, te znamo da će Ričard veoma brzo postati deo ovog zatvorenog društva, a kasnije i neposredno uvučen u njihove, najblaže rečeno neobične aktivnosti, preostaje da kroz veći deo romana otkrijemo način. Kako autorka to postiže? Neočekivano uspešno. Najpre bi trebalo pohvaliti izvanredan stil i prefinjeni jezik dela, sasvim prikladan izuzetnosti kakvu u Ričardovim očima otelotvoruju Džulijan i njegovi štićenici, kao i veličanstvenosti ideja predočavanih kroz zajedničke časove. Tako se, među prvim porukama usvojenim na predavanjima, izdvajaju sledeće:
Lepota je užas. Pred svim što nazivamo lepim, mi drhtimo. A šta bi moglo da bude strašnije i lepše za duše kao što su grčke ili naše nego da potpuno izgubimo kontrolu?Da na trenutak odbacimo lance bića, da smrskamo nesreću našeg smrtnog sopstva? Euripid govori o menadama: zabačene glave, grla izloženog zvezdama, ʼviše kao jelen nego kao ljudsko bićeʼ. Biti apsolutno slobodan! Čovek je, naravno, kadar da oblikuje ove razorne strasti na prostiji i manje efikasan način. Ali kako je divno osloboditi ih u jednom jedinom naporu! To su moćne tajne. Rika bikova. Izvori meda koji ključaju iz tla. Ako smo dovoljno jaki u duši, možemo da strgnemo veo i da pogledamo tu golu, strašnu lepotu pravo u lice; neka nas bogovi pojedu, progutaju, razlože naše kosti. A onda nas ispljunu ponovo rođene.
(…) A to je, za mene, strašna zavodljivost dionizijskog obreda. Teško zamislivo za nas. Ta vatra čistog bića. (str. 46)
Pod uticajem siline strahopoštovanja, Ričard laže o sopstvenom poreklu, kako bi se uklopio među očaravajuće ekscentrične, mlade i prebogate hedoniste, čiji je nezvanični predvodnik očigledno Henri (fokusiran, ambiciozan, po mišljenju ostatka grupe genijalan). Lenja dekadencija jeseni obeležene vikendima u seoskoj kući Frensisove tetke ubrzo počinje da odstupa pred Ričardovim zbunjenim suočavanjem sa novootkrivenim pukotinama na njihovom hramu odabranosti. Bizarne tajne, čudni planovi, međusobne netrpeljivosti, postepeno izlaze na videlo. Kao novajlija, Ričard je isključen iz sprovođenja u delo antičke bahanalije (u sasvim izvornom smislu, različitim stimulansima se pokušava ostvariti povezanost sa Dionisovim kultom) kroz noćni obred u šumi. Nažalost, ritual kreće naopako, za čim slede jezive posledice po sve iole upućene u slučaj. Njihov vesnik postaje neotesani, uglavnom bezazleni Bani:
Verska žigosanja, ćudljivosti temperamenta, uvrede, prinuda, dugovi: sve sitne stvari, zaista, iritacije – odveć minorne da bi podstakle pet razumnih ljudi na ubistvo. Ali, ako smem da kažem, tek kad sam pomogao da se ubije čovek, shvatio sam koliko nedokučiv i složen može stvarno da bude čin ubistva koji se ne mora nužno pripisati nekom dramatičnom povodu. Pripisati ga takvom povodu bilo bi dosta lako. Povod je svakako postojao. Ali instinkt za samoodržanjem nije neodoljiv koliko bi se moglo pomisliti. Uostalom, opasnost koju je on predstavljao nije bila neposredna, nego spora i krčkala se, bila je od one vrste koja se, barem teorijski gledano, može odložiti ili odvratiti na svakojake načine. Lako mogu da nas zamislim tamo, u dogovoreno vreme na dogovorenom mestu, iznenada željne da ponovo razmotrimo, možda čak da u poslednji čas odložimo izvršenje smrtne presude. Strah za sopstveni život mogao nas je navesti da ga odvedemo na vešala i da mu zavežemo omču oko vrata, ali je bio nužan neodložniji podsticaj da bismo stvarno pristupili izmicanju stolice. (str. 217-218)
Slučajan zločin iznutra razbija zajednicu, istovremeno ih čineći partnerima u osmišljavanju savršenog, ovoga puta svesnog ubistva (nazovimo ga kontrazločinom). Prva polovina romana obuhvata put ka njemu, dok se druga usredsređuje na pitanja zavereništva, (odsustva) osećaja krivice u pravom smislu te reči, načine na koje svako od umešanih podnosi situaciju. Slučaj će začiniti istraga, baš u to vreme započeta širom kampusa.
Od izuzetne važnosti za razumevanje likova jeste kontekst u kome dolazi do njihovog upoznavanja i u kome studiraju. Načela antičke Grčke koja su oberučke usvojili, uz pripadnost društveno povlašćenom sloju, čine da sebi dopuštaju neuobičajene slobode, prihvatajući ih kao nešto što se podrazumeva. Mentor Džulijan je u njihovim očima najsličniji božanstvu, ali, dok njegova uloga ostaje isključivo idejna, Henri predstavlja delatnu silu, „boga nižeg reda”, prvog do Džulijana i osobu zaduženu za izvršavanje zamisli. Posebno je interesantan odnos koji gaje blizanci, mada nakon Martinovih Lanistera malo šta na ovu temu stvarno iznenađuje. Istina, „Tajna istorija” je nešto starija od „Pesme Leda i Vatre”.
Ričardov pogled na društvo izabranih neće se promeniti ni kada ga prihvate kao „jednakog”: nedodirljivost, nedokučivost i izvesna idolopoklonička fascinacija nastavljaju da obasjavaju grupni portret dugo nakon razotkrivanja pojedinačnih mana. Problem Frensisove seksualne orijentacije i Henrijeva zagonetna osećanja prema Kamili upotpunjuju uspešnu karakterizaciju. Iako su besramno dekadentni, ni sami ne uspevamo da se odupremo želji da saznamo što više o ovim ljudima (kako razmišljaju, zašto baš na taj način?), strepimo zbog njihovih daljih odluka i iskreno želimo da ih upoznamo i porazgovaramo s njima. Bani upadljivo odudara od ostatka grupe, što ga zapravo čini najbližim Ričardu. Primera radi, jedini ima relativno stabilnu vezu sa Merion, ne zanosi se velikim idejama, najslabiji je na akademskom i uopšte intelektualnom planu. Takođe, povezuje ih činjenica da dolaze iz na različite načine disfunkcionalnih porodica.
- Oproštajno pismo Virdžinije Vulf
- Nil Gejmen o čitanju – Zašto naša budućnost zavisi od biblioteka, čitanja i sanjarenja?
Vredni izdvajanja su epizodni lik Džudi Puvi (studentkinje kostimografije, stalno „u pohodu” na Ričarda), scena sa Kamilom i velikim komadom stakla (neprirodna otpornost na bol); odlično su dočarane sve strane (tipično američkog) studentskog života (koji podrazumeva žurke, opijanja, klanove, eksperimentisanja svake vrste). Već spomenuti dobar stil, na pravim mestima, uvijeno i bez detaljisanja prikazuje stvari koje se svejedno dešavaju, eksplicirali ih ili ne.
Istraga se vešto dotiče fenomena tabloidizacije prestupa, (američkog) rasizma, manipulisanja javnim mnjenjem, droge, vidovnjaka, pohlepe za novčanim dobicima i licemerja koje se krije iza „kolektivnog oplakivanja”:
Naročito je tugovanje hipika imalo bezmalo antropološki značaj. Bani je za života bio u skoro stalnom ratu s njima: hipici su prljali kadu bojama za tkanine i puštali su preglasnu muziku da bi ga nervirali; Bani ih je bombardovao praznim limenkama sode i pozivao je obezbeđenje kad god je mislio da puše marihuanu. Sada kada je bio mrtav, oni su njegov prelazak na drugu ravan obeležavali na bezličan i gotovo plemenski način – pevajući, preplićući mandale, udarajući u bubnjeve, izvodeći sopstvene nedokučive i tajanstvene rituale. (str. 360)
Henri je nosilac energije grupe. Ni omiljen, ni dopadljiv na prvu loptu, od onih je ljudi prema kojima se ostali redovno usmeravaju. Neverovatno disciplinovan i apsolutno skoncentrisan (u stanju je da čita punih dvanaest sati), poliglota zadivljujuće erudicije, uvek ozbiljan i strog, jedini je od koga ostali imaju strah i koga Džulijan posmatra sa očinskom bolećivošću. Dok Čarls, Frensis, pa i Bani, često dozvoljavaju sebi izlive slabosti, otvorenu agresivnost i zapanjujuće (samo)destruktivne ispade, Henri je taj pred čijim autoritetom svi moraju povući ručnu. Raspolažući najvećom snagom volje, sklon je (i sposoban) da je stavlja na najteže probe, odlazeći najdalje u iskušavanju moći nesvesnog.
Ambivalentnost gledišta koje čitalac zauzima u odnosu na glavne likove i njihove bez sumnje problematične postupke, potiče od uvida iznutra i sasvim iskrenog, ogoljenog priznanja svih tajni koje se kriju u pozadini Ričardovog neprolaznog divljenja. Kada se oduševljenje uzvišenima bude pretvorilo u moralno zgražavanje, ublažava ga u međuvremenu razvijena pripadnost grupi, sa svešću da su uspostavili neraskidivu vezu koja oblikuje i njegov život. Ovo nije roman odrastanja, jer su njegove ličnosti u trenutku sklapanja poznanstva već prešle dvadesetu i uglavnom su formirani ljudi. Međutim, kako kaže jedan od njihovih profesora, prijateljstva i kontakti uspostavljeni u tom životnom dobu, ostaju da nas prate do kraja. Stečeno iskustvo u svakom pogledu prevazilazi najluđe Ričardove snove o razbijanju zavičajne monotonije i predodređenosti za izvestan kalup.
„Tajna istorija” je dobar prilog psihologiji zločina(ca) u fikciji, prema tome, ne iznenađuje što se nekoliko puta značajno spominje Dostojevski. Istupanje protiv zakona, zvaničnog i ličnog (etičkog), sve koji su povezani sa činom zarobljava u spiralu nepoverenja, paranoje i toksične međuzavisnosti. Veliku ulogu dobilo je učenje o apolonskom i dionizijskom principu koje su ustanovili nemački romantičari, a uobličio Fridrih Niče u „Rođenju tragedije iz duha muzike”. Donu Tart, inače, uglavnom svrstavaju u predstavnike neoromantizma i to sasvim opravdano, imajući u vidu sklonost ka stvaranju začudne atmosfere, opisivanju graničnih stanja svesti, a ponajviše tajanstvenih, problematičnih i strastvenih ličnosti. Jedno je sigurno: istog momenta kada dođete do poslednje rečenice epiloga, poželećete da sve krene ispočetka.
Omiljeni citat:
U četvrtak noću, oko pola jedan, bio sam u pidžami i pokušavao sam da se ošišam uz pomoć ogledala i makazica za nokte (nikada nisam odradio dobar posao; završeni proizvod uvek je bio bodljikav i detinjast, a la Artur Rembo), kad se začulo kucanje na vratima. (str. 220)
Oduvek mi je izmicao pravi izraz za frizuru najdražeg pesnika, ali „bodljikavo i detinjasto” je upravo savršen opis…
Autorka: Isidora Đolović
