Kako bi Marsel Prust reagovao na podatak da se na svetskom nivou obeležava vek od njegove smrti? Žureći da završi književni ciklus „U traganju za izgubljenim vremenom”, rezultat pokušaja da određene utiske i iskustva izoluje od prolaznosti trenutka kome pripadaju, da li je mogao pretpostaviti koliki će zapravo uticaj izvršiti na budućnost umetnosti pisane reči?
Po ocu katolik, po majci jevrejskog porekla, rođen je 10. jula 1871. u Oteju. Bio je sin Adrijena Prusta, patologa i epidemiologa, veoma poštovanog profesora, nosioca Ordena Legije časti. Marselov dve godine mlađi brat Rober kreće istim stopama. Kao pripadnici buržoaskog staleža, Prustovi su stanovali na pariskom bulevaru Malezerb, odmore provodili u Ilijeu, dok je drugi deo raspusta bio namenjen odlascima na obalu Lamanša. Svaka od lokacija kasnije dobija važnu ulogu u romanima – umetničkoj rekonstrukciji sveta piščevog odrastanja.
Marsel je od ranog detinjstva ispoljavao neobičnu prirodu koja je brinula njegove roditelje, iako istovremeno nisu imali srca da mu bilo šta odbiju. Mnoge detalje, poput činjenice da nije mogao da zaspi ukoliko majka ne dođe da ga poljubi, kasnije unosi u svoje književno delo i pripisuje naratoru-imenjaku, koga će do današnjeg dana mnogi poistovećivati sa autorom. Specifično zdravstveno stanje, pre svega astma, vodi ga socijalnoj izolaciji, na jedinstven način izoštravajući njegova čula. Marselova percepcija okolnog sveta postaje izrazito povišena, budeći neobičnu potrebu da što vernije prenese na papir sve ono što primi njegova svest. Samim tim, veoma rano mu preokupacija postaje traženje načina da se zarobi proteklo vreme.
Veoma načitan i rečit dendi, gledano sa strane gotovo opsednut visokim društvom, kao neplaćeni pripravnik primljen je na dužnost u Mazarenovoj biblioteci – ali, takoreći od prvog dana počinje da koristi odsustva. Iako ima jasnu predstavu o romanima koje bi napisao, dugo zazire od započinjanja poduhvata. Zbog činjenice da su mu roditelji ostavili pristojno nasledstvo, okolina ga smatra diletantom, dok Prust, prikupljajući podatke, iznova oživljava svakidašnji svet kako bi ga preobrazio u fiktivni.
Mnogi izdavači isprva odbijaju rukopis, da bi se nakon uspeha prve knjige otimali o prava za štampanje nastavaka. Prustu je, nasuprot tome opterećenom lošim zdravljem i zbog toga neizvesnim životnim vekom, jedino stalo da osigura pojavljivanje celokupnog grandioznog dela. Prijateljima često, baš kao ranije Balzak, o likovima svoje proze govori kao da su u pitanju stvarne ličnosti. Prema sopstvenom priznanju, najpre je napisao prvu i poslednju rečenicu sedmoknjižja, a sve između je tokom godina šireno i dorađivano.
Ispostavilo se kako su strahovanja bila nepotrebna, jer knjige kojima se praktično do poslednjeg daha potpuno posvetio, tek u decenijama koje dolaze dobijaju pravi život. Danas više nema sumnje, čitati Prusta je kao gustirati ekskluzivni slatkiš: iskustvo nesvakidašnje, možda ne baš svima dostupno, ali vredno strpljenja, čekanja i uloženog – vremena.
Ciklus „U traganju za izgubljenim vremenom” (A la recherche du temps perdu) obuhvata sledeće tomove:
- „U Svanovom kraju” (Du coté de chez Swann)
- „U seni procvalih devojaka” (A l’ombre des jeunes filles en fleurs)
- „Oko Germantovih” (Du coté de Guermantes)
- „Sodoma i Gomora“ (Sodome et Gomorrhe)
- „Zatočenica” (La prisionnière)
- „Nestala Albertina” (Albertine disparue)
- „Pronađeno vreme” (Le temps retrouvé)
Priredila: Isidora Đolović
