Temat novog broja Letopisa Matice srpske: DANILO KIŠ

Pisci_danilo-kis
Danilo Kiš

U najnovijem broju Letopisa Matice srpske (knjiga 496, sveska 5, novembar 2015) objavljen je temat kojim ovaj časopis obeležava 80 godina od rođenja Danila Kiša. Autori temata na različite načine pokušavaju da osvetle lik ovog pisca, sagledavajući ga kroz dosadašnju recepciju njegovog dela i određujući mesto i ulogu Kiša u kanonu srpske književnosti. Naročita pažnja u tekstovima data je esejističkom u delu Danila Kiša, kao i negativnoj i afirmativnoj recepciji njegovog dela.

Temat otvara tekst Aleksandra Jerkova koji se zasniva na polemici nastaloj nakon objavljivanja knjiga Nebojše Vasovića „Lažni car Šćepan Kiš“ (2004) i „Zar opet o Kišu?“ (2013). Jerkov se u tekstu bavi mestom i ulogom Danila Kiša, posmatrajući ga kroz prizmu napada i pohvala koje su oduvek pratile ovog pisca. On insistira na činjenici da su rasprave o Kišovom mestu u javnom životu, okolnostima recepcije njegovih dela i marketingu koji ga je pratio, u inferiornom položaju u odnosu na čitanje i tumačenje njegovih dela. Dajući i presek savremene srpske književnosti, Jerkov zaključuje da Kišovu poetičku ulogu do danas niko nije preuzeo.

Radomir Ivanović na početku svog ogleda pod naslovom „Estetička, poetička i kritička opredeljenja Danila Kiša“, definiše recepciju pisca kroz pojmove kišologije – koja koristi rezultate afirmativne kritike, i antikišologije – koja se zasniva na rezultatima negatorske kritike. U svom analitičkom tekstu Ivanović definiše Kiša kroz „subjektivna i intersubjektivna iskustva i saznanja“, ističući da Kiš u najvećoj meri koristi rezultate estetike (opšta, komparativna, posebna), poetike (poetika, autopoetika, metapoetika) i kritike (teorija književne kritike, istorija književne kritike i tekuća kritika). Pozivajući se na prve kišologe Pijanovića i Delića, Ivanović ukazuje i na potrebu istovremenog izučavanja Kišove beletristike i kritike, i navodi tri stvaralačke metamorfoze kroz koje je pisac prošao: I faza (1953 – 1962) – Psalam 44, Mansarda; eseji i kritike objavljivani u periodičnim publikacijama; II faza (1963 – 1972) – Bašta, pepeo, Peščanik, Rani jadi; Po-etika (I); III faza (1973 – 1989): Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih, Lauta i ožiljci; Po-etika (II), Čas anatomije, Homo poeticus, Gorki talog iskustva, Život, literatura. Ivanović piše i o Kišu kao polemičaru, i razmišlja o ulozi metatekstualnosti i citatnosti koje je Kiš doživljavao kao tačke prelaza ka umetnosti – kada neknjiževno postane književno…

Paralelni prikaz esejističkih polazišta Danila Kiša i Sretena Marića dala je Mirjana Bečejski u komparativnoj analizi „Pohvala vrsti: esejisti Sreten Marić i Danilo Kiš“, u kojoj ističe da su se oba pisca odlučila na esejističko izražavanje, jer im je priroda eseja omogućavala da izraze duhovno iskustvo „poniklo na obrazovanju koliko i na intuitivnoj spoznaji sveta“, pri čemu se obojica zalažu za pravo mislioca na promenu kritičkog stava u skladu sa novim saznanjima…

O romanima i pričama Danila Kiša u ovom tematu pisali su Ivan Šterleman („Izgubljeni poslužavnik“) i Viktor Škorić („Foto-album kao baršunasta priča: jedno čitanje Kišovih Ranih jada„).

Kompletan broj Letopisa Matice srpske, u kome su pored tekstova o Danilu Kišu objavljeni i prikazi aktuelnih knjiga, kao i savremena srpska poezija i proza, možete čitati >> ovde.

Share