Ratovi strasti – roman o težem putu do oslobođenja

Ratovi strasti, prvi roman beogradske književnice Rade Ilić, objavila je prošle godine Izdavačka kuća CFP Apostrof. Ova priča predstavlja simbiozu stanja i nedoumica koje obavijaju intimni život savremenog čoveka. Na prvom mestu, autorka sagledava sumnje u brak kao instituciju, kroz paralelne ispovesti muškog i ženskog subjekta. Položaj i svrha ljubavi, mogućnost posvećenosti bića drugome, sumnja u lične izbore u vremenu koje se sagledava kroz egocentričnost kao vladajuću perspektivu, predstavljaju glavne tematske krugove u kojima se odvija naracija.

Iako, neko bi rekao, pretencioznog naslova, ovaj roman samu strast ne tretira isključivo kao emotivni naboj među polovima, već i kao mogućnost suočavanja junaka samih sa sobom.

Prateći dve paralelne priče koje su isprepletene sudbinama junaka, autorka pokušava da se identifikuje podjednako sa oba lika – i muškim i ženskim. Naime, ceo roman, je ispričan kao ispovest dva junaka zatočena u pogrešnim odlukama, koja se preispituju pred nepostojećim slušaocem.

Roman se u osnovi bavi temom ljubavi, posmatrane iz muške i ženske perspektive. Kolebanja prisutna kako u muškom, tako i u ženskom biću, govore čitaocu da emocije ne poznaju rod, niti je moguće ustanoviti šta jesu a šta nisu očekivani postupci. Likovi na kraju ipak doživljavaju oslobođenje, što se i očekivalo, te je u tom pogledu izostao preokret kojim bismo imali veliku završnicu romana. Iako je roman napisala žena, može se reći da su delovi u kojima progovara muško Ja, za nijansu uspeliji od onih u kojima je glavna ličnost ženska osoba.

Na momente kako se priča privodi kraju, pripovedanje je prožeto elementima kriminalističke tematike. Sumnja jednog od glavnih likova da je postao žrtva trovanja, ipak nije u potpunosti iskorišćena, jer je razrešena naivnim ubacivanjem novih likova koji poput deus ex machina, odgonetaju nedoumice glavnog junaka. Dotičući se društvenih obrazaca ponašanja izostao je jasno izražen kritički stav, već se on samo naslućuje. Tek na momente isijava određen društveni milje, istrijski trenutak ili političko opredeljenje. Napisan u duhu ispovedne literature, ovaj roman nema nameru da ide dalje od ličnih svetova koje pokreće isključivo sumnja u ljubav i njeno postojenje.

I sam patrijarhat koji bi mogao da bude obrađen kao tema, stiče se utisak, da je u knjizi prihvaćen kao nešto što se podrazumeva i ne dovodi u pitanje. Glavna junakinja, Natalija, iako sumnja u svoj izbor, pristaje da svoje odluke donese u skladu sa društvenom normom koja joj se nameće. Ona se ne suprotstavlja sklapanju braka, zbog čega prolazi kroz period anksioznosti. Njoj je jasno da je takav izbor vodi u propast, ali pristaje na uskraćivanje slobode, povinujući se onome što se očekuje. Tako u priči ostaju primarni subjektivni doživljaji stvarnosti, prožeti melanholijom, skepticizmom i romantičnim sagledavanjem sveta.

U fomalnom smislu, roman Ratovi strasti je osmišljen kao diptih u kome su naporedo dati likovi žene i muškarca koji kroz introspekciju govore o univerzalnim temama, i opštim mestima sa kojima se čitalac može lako identifikovati. Kroz preplitanje dva ispovedna toka, autorka nas dovodi do zaključka koji se i na samom početku romana nametnuo kao jedini moguć.

Roman Ratovi strasti obiluje reminiscencijama na savremenu kulturu i književnost. U njemu nas autorka podseća na dela sa kojima smo se susretali: od antičke mitologije, preko Biblije, do Šekspira, Hajdegera, Vitmana, Kafke, Junga i filmova Rat svetova, Kabare itd. I sam roman otvara citat Hermana Hesea:

“Šta je to ljubav? Vetar. Ratovi strasti” – pribeleženo je na unutarnjoj strani zadnje korice “Sidarte” Hermana Hesea. Na brzinu napisano, malo više kitnjasto, do nečitljivosti uvijeno i spakovano za ličnu upotrebu.

Naposletku ono što izdvaja ovaj roman jeste upravo ta nota iskrenosti i nepretencioznosti ka velikim rečima. Autorka nam je predstavila male svetove svojih junaka sa kojima se lako možemo identifikovati. I, kako je zapazio Mileta Aćimović Ivkov, kao takav “ovaj roman može da računa na naklonost onih čitalaca koji od života i ljudi očekuju više emotivne topline, elementarne jednostavnosti i nepotkupljive iskrenosti”.

Branislava Ilić

Share