Promocija zbirke „Dlanovi“ Raše Kominca

Knjiga_Kominac_DlanoviU utorak, 21. januara od 20h u KC GRAD, Gradska knjižnica predstavlja novu zbirku Raše Kominca – „Dlanovi“. Na promociji će govoriti autor, zatim Dejan Ilić (Fabrika knjiga), kao i Tijana Spasić i Bojan Marjanović.

Raša Kominac Radoslav je objavio nekoliko zbirki poezije i kratke proze, a nedavno se pojavila nova, koja nosi naziv „Dlanovi“ (Fabrika knjiga, 2013).

Ovaj autor se do sad uglavnom bavio jednim krugom tema koji se ticao neuspelih ljubavnih odnosa, destruktivnosti i autodestruktivnosti, dok „Dlanovi“ otvaraju sasvim novu stranicu u kojoj su centralna pitanja odnos sa roditeljima i doživljaj njihove smrtnosti.

Među kvalitetima zbirke je i opis odnosa između oca i ćerke, krajnje nesavršenog ali punog brižnosti, koji donosi potpuni otklon od balkanskog mačo stava.

Urednik Fabrike knjiga, Dejan Ilić, u predstavljanju ove knjige rekao je:

„U svojoj novoj zbirci pesama, Kominac kao da hoće da nam kaže da ne samo što je odrastao, nego je i ostario, što ga je navelo da razmišlja o kraju puta. Sve emotivne lomove, sva neuspela zbližavanja i izigrana poverenja o kojima je bilo reči u njegovim prethodnim zbirkama – sve te ljubavne jade u ‘Dlanovima’ je u drugi plan potisnulo nametljivo prisustvo jedne konacne teme“.

Ilić je ocenio da junaci iz „Dlanova“ omogućavaju da glasove iz prethodnih knjiga Raše Kominca, „ako smisla možda i nema, čujemo i ovde“ sa univerzalnom porukom da „vredi stalno iznova pokušavati da se voli i bude voljen“.

Tu su i neke od najboljih karakteristika Rašine dosadašnje poezije i proze: jednostavnost u izrazu, pristupačan stil na granici proznog i poetskog, koji uključuje sve što i život sam uključuje: od psovki i banalnosti, do velikih reči i snažnih emocija.

Poezija Raše Kominca ukazuje i na kontradiktornosti ljubavi, i uprkos svemu slavi radost života, navedeno je u najavi Gradske knjižnice.

Izbor poezije Raše Kominca iz zbirke „Dlanovi“ (Fabrika knjiga, 2013)

Pisci_RASA_KOMINAC_foto stanislav milojkovic
Raša Kominac Radoslav. Foto: Stanislav Milojković

DLANOVI

bio sam pijan, i moj otac je bio pijan, oslonjen o seosku ogradu, ali, „sećam se“, rekao sam ocu, „sećam se tog i tog dana, te i te godine, sećam se kao da je sve to maločas bilo, i…“ pošto sam to rekao, starac je zaridao, bilo je jutro, hladan, planinski vazduh je šištao kroz naše nozdrve i, nekoliko minuta kasnije, moj otac je umro, oslonjen o seosku ogradu, uplakan, samo se skljokao, pao na hladnu zemlju, pokušao sam da ga podignem, da ga vratim, ali, znao sam, znao sam da je sve gotovo, znao sam da je mrtav, a majka je ređala veš po žici, moj život i moj mrtav otac leže na hladnoj zemlji, a njegovi dlanovi su bili otvoreni i hladni, i taj se mrtvi čovek u mom naručju prvi put pomolio, u smrti, ne morate mi poverovati u sve to, nikako, ali, kraj, video sam to na njegovim otvorenim dlanovima, kraj, i sve je to, nekako, izronilo ispred mene, huk smrti…

FIN NEKI ČOVEK

hej, slušaj, veš-mašina je krepala,
moje telo se raspadalo, srce bilo na leru, a
baja u sivom kombinezonu sa torbom punom alata je došao
u 8 ujutru, baš kako je i najavio,
fin neki čovek, mlad, a
zna znanje, voli svoj posao,
dok sam pucnuo prstima
sredio je bubanj, centrifugu i sušilicu,
palim cigaretu i pitam dečka
da li bi mogao da se pobrine i za moje srce,
klinac pere ruke nad kadom i ja ga čujem kada kaže,
„dobra je to mašina, gospodine, stara, ali
i dalje dobro radi, i
ako se pobrinete za nju, služiće vas godinama“,
da,
mudrost ne izvire iz knjiga,
mudrost izvire iz sivog kombinezona
koji odbija piće i odlazi…

LIŠĆE

a kada se vratio, dah mi je zastao, plaža je već bila opustela, gotovo prazna, moj otac je seo u gvozdenu stolicu, pun novca, sve pršti iz njega, da, suncobrani su spušteni, konobari čekaju, samo čekaju, a majka se šepuri, novca je na pretek, a tamno zeleni cvikeri su na prćastom nosu, a sise i butine jedre, mladost i oholost vrcaju iz nje, iz te moje majke, a dole, na plaži, te starice, samo korak-dva od nas, tako tihe, te starice, istresaju ćebad punu peska, sunce je potonulo u more, unuci dremaju i buncaju, puni soli, joda i sunčanice, a majka je zanosna, zna ona to, zna da je lepa, pogledajte tu ženu, lepa žena, zar ne, a iznad grada teče slatkovodni potok i zeleno lišće treperi, samo drhti na julskom vetru…

STRANCI

bili smo u njenom stanu dok je napolju lila kiša,
zvuk vode koja udara po simsu,
jasan kao sećanje na tu noć, a
jedan sat ranije, plakala je u bioskopu,
mučan film, da,
die fremde, a

ja sam pio i govorio i govorio, a
ona ležala na krevetu,
isprva nisam video to lice,
lice u tami sobe,
samo sam govorio i govorio,
bože, isto to činim i sada, dok ovo pišem, i
znam, niko mi neće poverovati u sve to, ali
tek kada je napolju blesnula munja,
ugledao sam njeno zgrčeno telo…

NARAMAK

napolju je tako tiho,
drva su u peći,
isus na zidu,
zima je i
sneg se valja bregom, a
kuća moga oca varniči
dok ja, iz šupe, iza kuće,
mokar i tih,
donosim naramak drva, a
majka se smeši i kaže:
„to nikada ranije nisi radio…“

OSTAVI SE TOGA…

istina je, porodična histerija nas razdire, i
ne treba nam sve to,
ne sada,
ne danas,
dosta je, majko,
varaš se ako misliš da je meni sve potaman u životu,
da,
dobro si me čula,
grdno se varaš,
višak je šećera u mojoj krvi,
previše pritiska u slepoočnicama, a

mnogo je novca,
mnogo, na tvom računu,
da,
ne seci tu šumu,
ostavi je,
neka diše,
i drvo bi da živi,
posle tebe,
čuješ li me?

MEDUZE

pri kraju ručka svi smo razgovarali i smejali se, puni ljubavi, puni međusobnog razumevanja, da, baš svi, tako je bilo, otac je zbijao šale i zasmejavao nas, taj lucidni starac se baš bio razgalio, i ta čaša na stolu, ispred njega, bila je prazna, netaknuta, samo sija obasjana električnim svetlom, vinska čaša sa visokom stopom, otac zbija šale i smeje se, ponovo srećan, i majka se smeje, grohotom, čak se i moja sestra smeje, čudo, kažem vam, čudo se dogodilo u našoj porodičnoj kući, i nije bilo kraja čudima, još ne, i taj se ručak mogao završiti i ovako i onako, tetka je stajala kraj nas s pitom od višanja u rukama, upravo je posula mlevenim šećerom, sićušni oblak pare vio se iznad pečenih kora, mamio nas, poješću parče te pite u slast, pomislio sam, da, prijaće mi parče te pite, vrele i pune višanja, poješću parče i otići, reći ću da imam nekog posla u gradu, neodložnog posla, da, posao ne može da čeka, to ću reći, čim pojedem parče pite, a onda, iznenada, i moja ćerka se raspričala, i smeje se, to dete koje drhti dok govori, željno porodice, moj otac lupa šakama po stolu i smeje se, „i“, kaže, „šta je onda bilo?“ a moja ćerka priča o meduzama, o izgubljenoj žutoj lopti na plaži, tetka spušta pitu na sto, i tetka se smeje, i ta je izgubljena lopta za čas postala centar univerzuma, žuta lopta moje ćerke, i meduze, koje plutaju po površini vode, te meduze čekaju…

* * *

Raša Kominac Radoslav objavio je trinaest kniga poezije i proze. Njegove drame „Izložba“ i „Bezumnik“ snimljene su i emitovane na Radio Beogradu. Pesme ovog autora su prevođene na poljski, češki i slovenački jezik, drama „Bezumnik“ na nemački, a istoimeni roman na rumunski.

Share