Poseta Rabindranata Tagore Beogradu (1926)

PrtSc/Politika, novembar 1926.
PrtSc/Politika, novembar 1926.

Novembra 1926. godine Srbiju i Hrvatsku je na svom proputovanju kroz Evropu posetio Rabindranat Tagor(e). Njegov dolazak privukao je veliku medijsku pažnju.

Dolazak poznatog pesnika bio je predstavljen kao veliki događaj, a za Tagorino predavanje, iako su se naplaćivale karte, bilo je toliko interesovanje, da su mnogi građani ostali ispred Kolarčeve zadužbine čekajući kraj predavanja, ne bi li makar videli pesnika.

Hroničari onog vremena beleže da je Tagore stigao u Beograd 14. novembra vozom. Prethodno je pesnik bio gost Zagreba gde je održao dva predavanja o kulturi i civilizaciji.

O obrazovanju

Za vreme boravka u Zagrebu, Tagore je razgovarao sa novinarkom Olgom Morović na temu fašizma i boljševizma. U toku razgovora dotakli su se i teme bliskosti i razlika između evropske i orijentalne kulture, odnosno mogućnosti njihovog ujedinjenja. Na pitanje šta uče u školi u Indiji Tagore je odgovorio:

„Mi učimo naše učenike da umeju ceniti čistu slobodu duše; mi ih učimo da samo čista velika ljubav prema svojim bližnjima može dati tu slobodu – najveće dobro čovečanstva. Mi ih učimo u svemu poštovati i ljubiti lepotu u čoveka, u životinjama, u zalasku sunca, u zvezdanom nebu i uopšte u svemu. Da, veliku čistu lepotu. Ona će sve što nije lepo na našem svetu, poništiti i mi ćemo biti ono što moramo biti“.

O narodima Balkana

Konferenciju za novinare u Beogradu Tagore je održao u malom salonu svog stana u hotelu Palas, na četvrtom spratu, gde je bio smešten za vreme svog boravka. Tada je izneo svoje utiske o narodima Balkana, rekavši:

„Vi na Balkanu, više ste primitivni, mladi, bujni, u toku razvijanja. Još se formirate. Na sreću niste dostigli vrhunac civilizacije koju ćete vi dati. I kao takvi, spontani ste, ekspresivni, stvaraoci. Vas vidim kao kristal. Kroz vašu dušu, dar mladosti, mogu da gledam novu kulturu u toku stvaranja. Sviđa mi se što kod vas nije sve uravnoteženo. To je znak mladosti, zlatne mladosti koja osigurava u budućnosti zrelu, solidnu starost sa jakom, novom kulturom i civilizacijom koja može i premašiti zapadnu“.

Tagore-u-Bg-karikatura
Karikatura. PrtSc/Politika, novembar 1926.

Jugoslovenska sekcija PEN kluba, kako su mediji ispratili, u čast indijskog pesnika priredila je ručak u “Srpskom kralju”. Iako je bilo ugovoreno jedno predavanje, na molbu udruženja prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“ i PEN kluba, Tagore je održao još jedno predavanje na kome je govorio o umetnosti, i čitao svoje stihove na bengalskom jeziku. Oba puta “okupio se ceo Beograd”.

O feminizmu

Politika je prenela i mišljenje R. Tagore o položaju, mestu i ulozi žene u savremenom društvu. Pošavši od stava da je pitanje feminizma u Evropi postavljeno na sasvim pogrešnoj osnovi, Tagore pokušava da objasni kako je „žena po samoj prirodi drugačija nego čovek, i to u  toliko što je duševnija, što prema svakom biću oseća interesovanje. Dok čovek oseća interesovanje samo prema onome koji se odlikuje nekim naročitim sposobnostima, ili ako od nekoga očekuje neke naročite koristi“.

On dalje navodi kako je glavna oblast ženine delatnosti – kuća:
„U kući će žena razviti sve svoje umetnički prefinjene sposobnosti… Mešanje žene sa spoljnim svetom, silom prilike, raznim dedukcijama i indukcijama žena gubi od svoje lepote, prlja se njena čistota i lepota…“

Na pitanje o feminističkom pokretu i njegovom razvoju u Indiji, Tagore je odgovorio:
„U samoj Indiji žene su suviše naglo počele upadati u javni život. I ako je u tome bilo neke pometnje, to je krivica ljudi“.

Zenitističke demonstracije

Na pesnikovom predavanju na Narodnom Univerzitetu skupio se ceo Beograd: od radnika do učenjaka, prenosi Politika. Na samom početku predavanja došlo je do incidenta: kada se Tagore pojavio u sali, čulo se nekoliko zvižduka i uzvika: „Dole Tagora! Živeo Gandi!“

Istovremeno sa galerije su bačeni leci na kojima je bilo odštampano „Otvoreno pismo Rabindranat Tagori“ u kome se pesnik napada kao „reklamer savremene civilizacije i protivnik Gandiev, mada je on u svojim izjavama novinarima sa oduševljenjem govorio o Gandiu, a celo svoje preksinoćnje predavanje posvetio bezidejnosti i štetnosti savremene civilizacije“, pisala je Politika.

Tagore-u-Bg-Zenit
Zenit, broj 43, decembar, 1926.

Inicijatori ovih demonstracija bili su pripadnici avangardnog umetničkog pokreta okupljeni oko časopisa „Zenit“, na čijem čelu su bila braća Ljubomir Micić i Branko Ve Poljanski. Ono što je ovoj grupi umetnika najviše smetalo jeste cilj koji je Tagore sebi „svesno ili nesvesno“ nametnuo: „odvratiti pažnju najvećeg broja ljudi od dobara ovoga života, da bi što lakše sva zemaljska dobra mogla prigrabiti šaka čovečanskih razbojnika“. Pesnika su avangardisti lažnim prorokom i oštro su mu zamerili što nije prišao Gandiju, vođi indijskog nacionalnog pokreta za nezavisnost.

Prilikom dolaska u Beograd, na železničkoj stanici, Tagore se obratio svojim obožavaocima i radoznalim građanima rečima: „Zahvaljujem na dočeku, verujući da će boravak u vašoj sredini ostaviti na mene isto tako prijatan utisak kao i ovaj doček“. Sudeći prema hronikama onog vremena, incident sa zenitistima uzrujao je pesnika, i svakako pokvario idiličnu sliku kakva ga je dočekala. Zbog demonstracija Ljubomir Micić je bio pozvan na razgovor u Upravu grada.

Časopis „Zenit“ je decembra 1926. godine zabranjen zbog širenja komunističkih ideja.

Tagore o poeziji

„Složene reči same po sebi nisu poezija, tek ritam čini da budu to. Jer ritam je sve, zvuk, svetlost. Život je večni ritam življenja i umiranja, onog što jeste i onog što nije. Osnovna razlika između zlata i žive jeste u ritmu njihovih atoma. Ako tražite ružu u njenim kruničnim listićima i prašnicima, nećete je naći, nego u njihovome ritmu, u ružinom izgledu. I umetnost je onaj čarobni štapić koji ritmom sve oživi. U sanskrtskom jeziku reč pesnik znači onaj koji vidi i čini da mi vidimo“.

Pesnikova misija u svetu

Autor: Stanislav Vinaver

Izvor: Vreme, 16. novembra 1926.

15. novembra 1926. Tagore se sastao sa Stanislavom Vinaverom. Ovaj razgovor je trajao dva sata, a intervju je objavljen narednog dana u Vremenu, pod naslovom „Pesnikova misija u svetu“. Možda se kroz razgovor dva pesnika najjasnije može sagledati i zaključiti kakvi su stavovi Tagore o poeziji, savremenom svetu, zapadnoj civilizaciji, Istoku, umetnosti…

U nastavku možete pročitati intervju koji je Vinaver vodio sa Tagorom:

Rabindranat Tagore, Kolkata (oko 1909). Foto: commons.wikimedia.org
Rabindranat Tagore, Kolkata (oko 1909). Foto: commons.wikimedia.org

Rabindranat Tagore od dužeg vremena stalno putuje, ali ipak i na putu ne menja svoje osveštane navike. Ustaje u 3 sata izjutra i nekoliko časova pogružava se u tihu ekstazu. Kad ovi časovi duhovne napregnutosti prođu, onda se pesnik laća pera i piše ideje, stihove i eseje do kojih je došao u snu. Ponekad beleži i ideje koje je naslutio u svojim ekstazama. Tek posle svega ovoga pesnik se budi za običan život, obavlja prepisku, prima sekretara, razgovara sa posetiocima.

Zatekao sam ga gde se igra sa svojim malenim unučetom, odevenim u živopisnu indijsku nošnju. Unuče se slatko nasmejalo i otrčalo iz salona u apartmanu Rabindranata Tagore na četvrtom spratu hotela Palasa u odaje sekretarove..

Pesnik je odeven u dugu crnu mantiju operveženu zlatnim vezom. On se drži mirno i tiho govori engleski, s lakim egzotičnim naglaskom.

Po neki put kao da se dublje zamisli, kao da pada u ekstazu, i tada, ako je reč o Indiji, on gotovo peva, izgovarajući sve reč po reč. Ako je reč o Evropi, on izgovara brže, a njegova desna ruka jednako ocrtava po naslonu fotelje čudne šare i poteze. Najzad, kad govori o poeziji, on zatvori oči ispod naočara i zabaci malo glavu sa velikom sedom bradom i sedim kovrdžama.

Ja mu postavljam mnoga pitanja, u glavnom u vezi s njegovim književnim radom.

– Volim – počinje Tagore – što me pitate o poeziji, a ne o politici. Ja nemam sa politikom nikakve veze. Nemojte misliti – kaže on – da je sav moj književni rad sažet u ono deset knjiga engleskih prevoda. Ja sam napisao bezbroj pesama na bengalskome jeziku. Ja stalno pišem i pišem pesme; ja jednako stvaram poeziju. Na engleski sam preveo minimalan deo svojih pesama.

Ja ne verujem prevodima. Oni nisu u stanju da prenesu zatalasani osećaj pesnikov. Ja sam svoje stihove sam prevodio na engleski, pa ipak nisam preneo svoj pravi osećaj. Lepota i naročita osobenost engleskoga jezika sastoje se u igri i tkanju suglasnika, sasvim protivno italijanskom gde se bojadisanje vrši pomoću samoglasnika. Ja sam iskoristio ove osobine engleskog jezika da preko njih izrazim svoj osećaj, koji se na bengalskome jeziku drugačije ovaplotio. Nema ne samo dobrog prevoda, već može se reći da je poezija uopšte neprevodljiva. Prevod iznosi pesnička fakta, ideje i predmete, ali u njemu nema svetlosti originala. U originalu svak reč ima svoj sjaj i svoju atmosferu, udruživši mnogo sjajeva i atmosfera dobija se jedna pesma, to je jedno sunce koje zrači. Prevedena pesma jeste kao ugašeno sunce: ista je sadržina ali nema svetlosti.

Pesma je još kao vodopad zvukova i boja, ia svaki preliv ima svoga značaja i svoju muziku. Pesma mora da bude otkrivenje svetu, a otkrivenje vredi u istini samo ako je obasjano pravim sjajem originala.

Kakva je vaša misija u svetu, Majstore?

Pesnik nema političke misije, niti određenog zadatka. Pesnik treba da stvara lepe pesme, to jest da nalazi lepe oblike za naše misli. Pesnik ne mora imati moralnu misiju. Ali samim tim što stvara lepo on pomaže ljudima da budu bolji, i istinu im čini primamljivom. Lepa je šuma, lepa je zvezda i cvet – isto su tako lepe i pesme. Pesnik teži savršenstvu u pesmi, u izrazu, i tim samim stvara u ljudima težnju za savršenstvom u svima oblastima. Mi pesnici imamo ideal: savršenstvo, i njega radi tražimo pogodnog izraza za ono što osećamo. Ima pesnika koji su bili nosioci velikih misija političkih i oslobodilačkih – ali to su oni činili kao ljudi mnogostrukih talenata, a ne kao pesnici. Pesnikova je misija samo da bude pesnik, da stvara pesničku lepotu i ništa više.

U čemu je pesnička istina i prava poezija?

Nekad su narodi bili jednostavni. Sad su komplikovani. Sad ih razdiru mnoge težnje. Svaka od tih težnji ima opravdanje ako je prožeta duhom. Glavno je da u svemu bude duhovnoga strujanja. Međutim, Evropa se sve više i više povlači u sirov realizam, u fakta i fakta. A gola fakta nisu ništa. Predmeti sami po sebi nisu ništa. Potreban je duh da u njih unese života i smisla, značaja i lepote. Duhovna riznica nalazi se na Istoku, odakle su potegle religije. Bez Istoka Evropa će se izgubiti u faktima, u predmetima, u znacima, i propašće. Zato je poslednji čas da Evropa nakalemi na svoje telo, kao i uvek u momentima krize, istočnjački duh. U dodiru sa Istokom zacvetaće predmeti. Bez duha oni bi ugušili Evropu.

Srednji vek u Evropi prikazao je borbu Istoka i Zapada. Evropski Zapad je sav u borbi, u avanturama, u žeđi za vlašću, za materijalnim i tehničkim preimućstvima. To je duh osvajanja, duh groznice, duh strasti. Azija je sva u težnji za apsolutnim, Istok se odriče vlasti, on tone u sebe, i tu traži jedinu odgonetku naše egzistencije. Evropski srednji vek ujedinio je ove dve težnje, i one su se rvale, ali su stvorile veličinu Evrope. Sada se u Evropi izgubio duh utonuća u sebe i potpuno je nadvladao duh osvajanja, groznica vlasti i materije, avanture u svim oblastima. Potrebno je da se Evropa opet preporodi u dodiru sa Istokom.

Šta je osnovna osobina Istoka?

Istok uči da u svemu treba da bude nekog čovečanskog cilja. A kakav je cilj u gomilanju predmeta i znakova? Nikakav. To je jedna bolesna materijalnost koja ničem ne vodi. Fakta sama po sebi nisu ništa. Istok uči da sve treba da služi duhovnom cilju, i da linije nisu ništa bez crtača, koji im daje smisla i opravdanja.

Vi ne verujete u neku istinu izvan čoveka, vi ne verujete u nauku?

Zakoni su samo čovečanski, fakta nisu ništa. Samo misao može da uoči zakone. Ali naša misao nije slučajna. Naša je misao u stvari opšta kosmička misao, ona je universalna. Čovek je zato tu da pronađe zakone i dade im izraza…

Čemu nas danas uči Indija?

Indija danas šalje čovečanstvu novu svetlost, a to je Gandi. On uči da je svaka borba u stvari jedno ropstvo. On uči da se fizički bore samo životinje, dok se ljudi duhovno bore. Nedostojno je čoveka da prima stav životinje. Veličina i lepota čoveka je u tome da bude slobodan, to jest visok duhovno, i da se ne odupire zlu nasiljem jer ga tako neće iskoreniti. Zlo će se iskoreniti dobrim, neprotivljenjem.

Pa to su ideje Tolstoja?

Gandi priznaje da je učenik Tolstoja. On mu mnogo duguje. Ali je Gandi razvio ogromnom snagom tu doktrinu. On dovikuje ljudima: „budite ljudi, ne budite životinje“. I još veli Gandi: samo je čovek slobodan, životinja ne. Glavni je zadatak i najveća je sreća čoveka u slobodi. Sloboda je samo duhovna, samo duhovna sloboda duboko je lična. Fizička sloboda u stvari je površna i neznatna, ako ne počiva na duhovnoj.

Pa to su ideje Marka Aurelija, ideje stoika zapadnjačkih?

To su ideje sa Istoka, mada se one pojavljuju uvek u kritične dane i po drugim kulturama, kad ove nazru pravu istinu. Poreklo duhovne istine na Istoku je. Narodi još nisu spremni da tu istinu prime. Ali oni je naslućuju…

* * *

Tako govoraše Rabindranat Tagore.

 

Share