Hodanje po sećanju

agora-po sećanju se hoda kao po mesečiniVesna Kapor: Po sećanju se hoda kao po mesečini, Agora, Zrenjanin, 2014.

Piše: Zorica Babić

Iako je knjiga priča Vesne Kapor Po sećanju se hoda kao po mesečini uokvirena dvema (naizgled) autopoetičkim pričama, prava autopoetička priča (tekst) su „Senke“ koje kao i sama knjiga direktno upućuju na Crnjanskog: ovde, pre svega, na njegove Hiperborejce. Nadalje, autopoetički iskazi upućeni su, ili govore o Crnjanskom. Ovde je, zatim, u skladu sa poetikom sumatraizma, uspostavljena sličnost, dijalog i na biografskoj ravni: put na Sever, rat, mrtvi drugovi, bolnice, odnosno zamišljeni susret na putovanju, odnosno u priči. Dalje, ova priča eksplicira „važne teme“, ali i postupke: paralelizmi – vremenski, geografski, a, pre svega, „lirski“, „sklapanje priče“, tj. napuštanje linearnosti i narativnosti, što su, pak, postupci koje je koristio i sam Crnjanski. I s tim u vezi, zamena funkcije naratora lirskim subjektom i/ili autobiografskim ja.

Posledice koje iz toga proističu su dalekosežne, što se naročito pokazuje u pričama koje nisu iz „Crnjanskovog šinjela“: pričama doživljajima, anegdotama (skečevima) iz svakodnevnog života, savremenog. Ako hoćemo da budemo pošteni, ima toga opet kod Crnjanskog, ponovo u Hiperborejcima (ali ovde je svakodnevni život koji nije svakodnevni: ne samo zato što to nije „njegovo“ stalno mesto boravka, nego zato što je Rim, sam po sebi, istorijska, svetska, iznimna priča) i Romanu o Londonu, ali ovde to drugačije funkcioniše. Iako i ovde provejava izvesna ironija i nekad, i cinizam na račun „banalne svakodnevice“ (rat je ipak velika tema, koliko god da su oboje antiratno nastrojeni), doživljaji iz svakodnevnog života, mnogo su raznovrsniji i postaju nekad i „glavna tema“, na primer, u pričama „Mravi“, „Muzička kutija“, dok su u drugim pričama pratioci, druge velike teme: ljubavi, konkretno: ljubavnog trougla kao u pričama „Kao u bioskopu“ i „Časovi opsene“. Takođe, s Crnjanskim deli [footnote] Kao što znamo, Crnjanski je bio ljubitelj vozova, aviona, automobila, fotoaparata, ali daleko od toga da je bio neki „futurista“. Ima u Ljubavi u Toskani jedno zanimljivo mesto. Engleskinje i Amerikanke su naslednice tipskih likova, „Englez u Italiji“, pri čemu je promena pola dodatno motivisana i upisuje im još više površnog, potrošačkog, itd. Elem, budući da se stalno susreće s njima, s vremena na vreme, „Crnjanski“ ima neku sarkastičnu opasku na njihov račun. „One su svu noć orgijale, a preko dan kupile (podvlačenje naše) brižno, u svoje male, crne aparate, negative: apostole, svetitelje, Blagovesti, krstove i pizanske orlove“ (U: Putopisi I, str. 59). Orgije, seks, telesno nemaju uobičajeno negativnu konotaciju, kod Crnjanskog, a u ovom slučaju je dobijaju, zato što su takođe potrošački: što više, što brže, što duže, pri čemu dolazi do fetišizacije seksa i negacije telesnosti. U citiranoj rečenici, orgijanje i fotografisanje su komplementarne radnje, pri čemu onda ženske genitalije imaju istu funkciju kao aparati: proždiru, a što je sasvim suprotno suštinsko ženskom načelu stvaranja, rađanja, pa i umetničkom.[/footnote] i izvesnu ljubav prema tehnici koja je hrani muzikom i informacijama ― mobilni telefon ― ili joj služi kao spremište za doživljaje, tj. veštačka memorija (fotoaparat ili, svejedno, opet mobilni telefon). Međutim, i ona je istovremeno svesna i svih loših posledica njihove upotrebe, i još pre, njihovog obožavanja. Moći/mogućnosti koje nam obezbeđuju, a naročito brzinu, tj, uštedu vremena, samo su zablude koje skupo plaćamo postajući zavisnici od onoga što je nama trebalo da služi, i umesto da imamo sve više vremena, imamo ga, sve manje. Tako je tehnika skinuta s pijedestala na koji su je stavljali futuristi ili današnji tehnokrati, ljubav prema njoj je depatetizovana, a njena čudesnost, koja ju je svrstavala u isti red s čudima prirode i umetnosti, demistifikovana je i postala, u stvari, demonična. Ovo je antologijski opis:

„Skačem noću da ne bih propustila neku informaciju. Skamenjujem se u pokretu kad shvatim da je zvuk bio ćorak… lažna zvučna uzbuna. Glava mi je muzička kutija. Pomeraju se zupčanici, zatežu žice, negde neko okrene broj kao ključ na kutiji. I ja skačem. I kad imam vrućicu. I kad orgazmiram. I sa WC šolje i ispod tuša. Halo!!!! Halo!!!“ [footnote] „Muzička kutija“, str. 33. Zanimljivo je čitanje ovog pasusa u kontekstu prethodnog Crnjanskovog, ali se ovom prilikom nećemo upuštati u to. [/footnote]

Međutim, nije Crnjanski jedina Vesnina lektira; sasvim jasno se osećaju (prepoznaju) njena čitalačka iskustva (ozbiljno i profesionalno bavljenje književnošću), ne toliko po samim temama, koliko po postupcima, njihovoj raznovrsnosti, funkcionalnosti i veštini s kojom ih sprovodi. Ali za razliku od većine naših kolega, naročito pisaca njene generacije, nije ostala rob postmodernizma, ionako sahranjenog i ohlađenog, sasvim zgodnog za „sujetno elitističko (kvazi)učenjaštvo“, nego je uzela (da li?) iskustva i postupke koji su inače karakteristični za sadašnji život/pisanje; mada su oni izvorno, u stvari, poznoavangardne tehnike: (inter)tekstualnost, fragmentarnost, nelinearnost, decentriranost subjekta, ili tzv. akauzalnost i neka vrsta antinarativnosti, tj. tzv. asocijativnog nizanja građe.

HR-hodanje

Mi bismo ovde izdvojili nekoliko „izbora po srodnosti“: Tišminu Upotrebu čoveka s opisima iz bolnice, doživljaja tela, unutrašnjim monolozima, u priči „Sv(j)etlost ili sklapanje priče iz trenutaka“. Zatim, Kecmanovićev Top je bio vreo: rat, dijalog, govorni žanrovi, razgovorni jezik, upravni i neupravni govor, nepravi upravni govor; ponavljanja rečenica ― izraza matri, formula i priče „Muzička kutija“ i „Dečje bolesti“. Zatim, Markes i Bulatović (naročito Ljudi sa četiri prsta) po načinu kako se iz realnosti stiže do hiperrealnosti i čudesnog, kao u pričama „Mravi“, „Kao u bioskopu“. Mada nema sumnje da je motiv dvojništva došao od Crnjanskog i njegovog Dnevnika i onda svakako od Dostojevskog. Niti da su izvori neke čudesnosti u narodnom folkloru i možda, usput, u našoj realističnoj prozi koja se njime služila.

Sasvim su sigurna i Vesnina čitanja pisaca tzv. stvarnosne proze, ali ona, ponovo, i za razliku od njih, ne upada u kliše „banalnosti svakodnevice“. Koliko god da je od toga čuvaju spomenute „velike teme“, koje opet sad više nisu velike jer su intimne, privatne (što je pak laž), toliko je čuva njen osećaj za realnost i „radost života“, što bi rekao Crnjanski. Svakodnevica nije nužno banalna. Život je sam po sebi čudo i radost [footnote] Što priziva i Sofokla, i Benjinjija. [/footnote], i nisu mu potrebni veliki, naizgled sudbonosni događaji, priče [footnote] Druga je stvar što su antika, grčka i rimska, pa dalje srednjovekovna, odnosno trubadurska književnost, a nadalje čitavi tokovi tzv. zapadne književnosti ljubav poistovetili s ratom: i u smislu odnosa: borba polova, osvajanje, veština, zadržavanje… i u smislu davanja značenja, mesta i u stvari je izmestili iz svakodnevnog, tj. prirodnog života, odnosno kulturološki je ograničili i programirali. [/footnote] , itd. da bi bio zanimljiv. U tim tzv. “savremenim beogradskim pričama iz mira”, Vesna je na tragu Voje Čolanovića, ali s manje ironije, a više gorčine, užurbanosti, uznemirenosti.

Nije Vesnino pisanje ni bez manjkavosti: neke priče su razvučene, druge ponešto knjiške, i stilski, i kompoziciono, i narativno ili konstruktivno nategnute u nekim segmentima (forma proizilazi iz spoljašnje namere, a ne iz same priče, tj, njenog sadržaja). Međutim, nama je (a naročito meni) poznato koliko je teško izaći iz struke, i koliko lako se izgubi, posle, osećaj. I zato što nas uče imitaciji, a ne inspiraciji. Originalnosti ne može niko da nas nauči. Kako, zaboga, biti autentičan i originalan (naročito u stručnom, naučnom bavljenju književnošću), ako treba (svaki) svoj stav pravdati, zasnivati na nekom tuđem, priznatom stavu? To ne ublažava ni činjenica da su mnoga pozivanja, u suštini, stilska, retorička. Stoga, takve omaške smatramo neizbežnim, ali istovremeno, nadamo se, da će Vesna smoći snage da pročisti, ojača svoj pravi glas, da ga iskristališe do kraja. Jer Vesna je neko ko ume da oseća i misli. Što je ne samo zanatski, umetnički podvig u savremenom trenutku površnosti, brzine, zaborava, analitičnosti, taksativnosti, nego je i životni, filozofski podvig u rascepljenosti, disparantnosti, dvostrukim merilima, kolizijama, preplavljenosti stvarima, događajima, i pre svega, informacijama prepoznavati/sačuvati celovitost, otrgnuti se od preteće otuđenosti i svetu vratiti ljudsku (božansku) meru i (po)vezanost.

Share