O Andrićevom ćutanju i “rđavoj upravi”

Ivo Andrić u svom domu. Foto: Stevan Kragujević

Krajem prošle godine Ljubomir Simović je povodom Dana Srpske akademije nauka i umetnosti, u Nedeljniku objavio tekst Zašto je ćutao Ivo Andrić. U svom osvrtu Simović se prvenstveno bavi Andrićevim ćutanjem, pokušavajući da dokuči zašto je nobelovac odbijao da javno zastupa svoj stav, s obzirom da se to od njega očekivalo, pogotovo nakon dodele Nobelove nagrade. Analizirajući ponašanje i ličnost pisca kroz njegove zapise,  Simović definiše univerzalne principe vlasti kako ju je posmatrao Ivo Andrić, a kakvoj smo i mi danas svedoci.

Ivo Andrić je po mnogo čemu predstavljao zagonetnu ličnost. Među njegovim najzagonetnijim crtama bio je njegov odnos prema učešću u javnom životu. U burnim decenijama jednopartijske vladavine, u kojima je bilo sve strogo kontrolisano, i u kojima se često, katkad i veoma dramatično, postavljalo i pitanje slobode govora, Andrić je ćutao. Disciplinovano je dolazio na skupštine Udruženja književnika, nije propuštao sastanke aktiva pisaca članova Saveza komunista, ali se na njima nikada nije čuo njegov glas. Ruku na srce, ćutali su i mnogi drugi, ali je Andrićevo ćutanje bilo najupadljivije. Najupadljivije i zato što se on, kao pisac sa velikom međunarodnom reputacijom, a pogotovo posle dodeljivanja Nobelove nagrade, mogao smatrati nedodirljivim. I što je, kao nedodirljiv, mogao sebi dozvoliti više slobode nego drugi.

Andrić je, međutim, ćutao. I ne samo da je ćutao, nego ni na koji način nije učestvovao u javnom životu. U Znakovima pored puta on to ćutanje i tu pasivnost ne jednom objašnjava i opravdava. U jednoj prilici, on kaže: “Ja sam rođen i vaspitan u sredini koja je smatrala da u svakom javnom nastupu ima nečeg nedopuštenog i stidnog.” U drugoj prilici on ide dalje, i učešće u javnom životu osuđuje kao “čudno i samoubilačko ludilo koje na mahove kao smrtonosan plamen zahvata slaba i ograničena ljudska bića: hteti biti sve, hteti učestvovati u svemu”.

Međutim, to što nije govorio ne znači da nije posmatrao, da nije video, i da je prema onom što je video ostao bez reči. U samoći svoje sobe, u svojim sveskama, on opisuje svoje viđenje našeg mentaliteta, s posebnom pažnjom se zadržavajući na mentalitetu onih koji vladaju. On o tome govori otvoreno i bez okolišenja.

“Dugotrajno robovanje i rđava uprava”, piše Andrić, “mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i pravi sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.”

Kao da dopisuje Rusoovu tvrdnju da “jedan narod neće nikad biti nešto drugo do ono što priroda njegove vlade od njega napravi”, Andrić kao jedan od glavnih uzroka izvitoperenja zdravog razuma i pravog suda jednog naroda, u istoj meri kao “dugotrajno robovanje”, vidi i “rđavu upravu”. I ne jednom zadržava svoj pogled na onima koji državom upravljaju.

Čovek pun ambicija

“Vaš čovek je pun ambicija”, Andriću, navodno, kaže neki stranac. “Nevolja je što je njegova ambicija redovno već u samom početku pogrešno postavljena. Umesto da ima u vidu cilj i rezultat rada, vaš čovek stalno misli na stav i ulogu svoje ličnosti pri tom radu.”

Usredsređujući se na ono što se događa sa čovekom “kad misli da je čvrsto zaseo na vlast, ukratko: kad se osili”, Andrić, posle registrovanja promena u njegovom fizičkom izgledu, ukazuje i na promene u njegovoj svesti o sebi.

“U takvom čoveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o svojoj važnosti i veličini, uporedo sa sumnjom i bojazni da ljudi tu njegovu veličinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno. To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno na svakom koraku.”

Pri svem tom ne treba zanemariti ni okruženje u kome se taj čovek nalazi. “Priča se”, zapisuje Andrić u Znakovima pored puta, “da je na dvoru nekog sultana bio naročit činovnik čija je titula glasila: evet-efendija. Njegova jedina dužnost bila je da klima glavom u znak odobravanja na sve što sultan kaže.”

Okruženim gomilama evet-efendija, koji se nadmeću u odobravanju svake njihove reči, u tim sultanima — da ostanemo pri tom pojmu — u tim sultanima se razvija hipertrofija ličnosti, ta hipertrofija rađa i razvija samovolju, a sve to, zaključuje Andrić, prati i “inflacija reči… koja pokazuje da kod njih vlada nesigurnost i zabuna u mislima, da kontrola popušta, da volja slabi, da izgovorena reč gubi od vrednosti…”

Ako je ovako jasno video, i ovako precizno opisao, deformacije ljudi koji, dograbivši se vlasti, počinju da precenjuju i sebe i svoje sposobnosti, i da, u skladu sa svojim sve većim ambicijama i pretenzijama, ignorišući i ustav i zakone, proširuju i svoje kompetencije, i ako je ovako jasno video kakve su posledice “rđavog upravljanja” zemljom, zašto o tome nije govorio javno? Zašto je ćutao? Ili je bolje da pitamo: šta je to ćutanje značilo?

U traženju odgovora na ovo pitanje mogla bi nam pomoći Andrićeva pripovetka Most na Žepi

Ceo tekst o Andrićevom ćutanju koji je bio govor, pročitajte na stranici >> Nedeljnika.

Share