Kako da biblioteka ne bude „smor mesto“

Foto: flickr.com/photos/loughboroughuniversitylibrary/
Biblioteka. Foto: flickr.com/photos/loughboroughuniversitylibrary

„Mlado stvorenje koje danas čita knjigu nosi tu knjigu sa sobom u budućnost – ona ga oblikuje, utiče na njega, ono uči iz nje, pamti je, čuva je u sebi. To je nešto što se dešava samo knjigama za mlade – i zbog toga su one toliko važne. Moglo bi se čak reći – važnije od knjiga za odrasle.“

Sonja Hartnet, australijska spisateljica i dobitnica nagrade Astrid Lindgren za 2008. godinu

Radeći kao bibliotekar imate zadatak da upoznajete korisnike sa kojima radite, da pratite njihove želje i interesovanja, da znate da ih saslušate, da pravilno protumačite njihove gestove, ponekad da naterate sebe da budete čak i vidoviti i da pravim predlogom pravog štiva iscelite ranu nekom tužnom čitaocu.

Ubedljivo najtajanstvenija, najšarenija, najnedokučivija grupa korisnika, sa kojima u principu nikada niste načisto, su tinejdžeri. Sajber generacija, koja je pod uticajem ekstra popularnih društvenih mreža prihvatila nov način ponašanja i komunikacije, biblioteku u principu vidi kao „smor“ mesto milion svetlosnih godina daleko od njihovog ultra modernog poimanja onoga što nije smorno i što je in, a što se ogleda u tehnički savršeno ispunjenom okruženju bez papirnih knjiga (moćan kompjuter, brza internet veza, drugi savremeni uređaji koji brzinom svetlosti „otvaraju“ svet). Čak i ako biblioteka svojim tehničkim mogućnostima odgovara viziji in mesta jednog prosečnog tinejdžera, u većini slučajeva, nešto „ne štima“ u komunikaciji tinejdžer – bibliotekar – biblioteka. U takvoj situaciji ulogu magneta uzima duh biblioteke, koji prvenstveno, grade oni koji rade u njoj, odnosno bibliotekari. Na taj način, vraćamo se na početak da vodič kroz dobru biblioteku bilo kog korisnika, naravno i tinejdžera, treba da bude dobar i prilagodljiv bibliotekar!

Priču koju pruža biblioteka kao mesto, pišu, naravno, bibliotekari. Tinejdžeri su ti, koji svoju bibliotečku priču čitaju na svoj način, koji može biti pravi i dobar za biblioteku ako su zadovoljni „literarnim umećem“ bibliotekara. Samo tada će tinejdžeri stalno čitati bibliotečku priču, na radost roditelja, nastavnika, šire društvene zajednice.

Bibliotekar koji radi sa tinejdžerima, bilo onim mlađim, a pre svega sa srednjoškolcima, ako želi da ta grupa korisnika često posećuje biblioteku i koristi njene usluge, treba da ima sledeće osobine:

• bibliotekar „drug“ tinejdžera korisnika – insistira na dobrom pristupu mladom korisniku, razgovara s njim, trudi se da koristi njegov rečnik, zna da ga sasluša
• bibliotekar „učitelj“ tinejdžera korisnika – trudi se da svaki put da maksimum od sebe i da pronađe pravu informaciju kada mladom korisniku „prigusti“ u rešavanju školskih zadataka
• bibliotekar „ćale/keva“ tinejdžera korisnika – na pravi način prezentovana roditeljska umeća, bez doze popovanja, mogu da dovedu do dobre komunikacije na relaciji tinejdžer-bibliotekar

Ove tri stavke u komunikaciji tinejdžera i bibliotekara baziraju se, pre svega, na jednoj činjenici – slušanju. Naime, veoma je važno da bibliotekar ume da sasluša mladog korisnika, da stupi u dublji razgovor s njim, da mu da do znanja da je zainteresovan za njegov problem i da može da nađe vremena da ga sasluša i da mu pomogne, da je uvek tu da pronađe pravu informaciju i da je uvek tu da pokuša da pomogne da se realizuje dobra ideja, koja je u skladu sa nekim od usluga biblioteke…

Odlomak iz knjige “Radionica osmeha” Elizabete Geogiev

Izvor: Detinjarije.com

Share