J. Ljuštanović: „Čitanje je vid samoprepoznavanja i samopoštovanja“

deca-čitaju
Foto: www.flickr.com/photos/archivesnz. Children reading c.1960 ‘Celebrating World Book Day’.

Povodom Međunarodnog dana dečje knjige, koji se i ove godine obeležio širom sveta 2. aprila, novosadski Dnevnik je objavio intervju sa Jovanom Ljuštanovićem, profesorom književnosti za decu, autorom više knjiga, književnim kritičarem i glavnim urednikom časopisa „Detinjstvo“ koji izdaju Zmajeve dečije igre u Novom Sadu.

Prvi pogled na ovdašnju ponudu knjiga za najmlađe otkriva bogatstvo i raznovrsnost. Da li je kvalitet na tom nivou?

Mnogo je raznolikih, primamljivih knjiga za decu na tržištu. Ipak, kada se njihov kvalitet pažljivo pogleda, čini mi se da je slika mnogo sivlja i monotonija. Preovlađuje komercijalna izdavačka politika, nad onom koja bi se zalagala za estetske ili humanističke vrednosti. Pohlepa neoliberalnog kapitalizma nije poštedela ni knjigu za decu.

Opsenjuju nam oči knjigama bajki na čijim stranicama sve blista od raskoši, glamura. Mnoge od tih knjiga prikazuju nam beskonfliktan svet u kome nema ni nasilja ni zla. Kao da niko nikada više neće morati da izađe u svet i prođe kroz šumu u kojoj vreba zli vuk. Zatrpavaju nas belosvetske franšize, serijali romana, podržani TV serijama i filmovima. Reč je uglavnom o jeftinoj književnoj konfekciji.

Ipak, naš problem nije što imamo mnogo loših i osrednjih knjiga na tržištu, već što kao društvo ne pronalazimo načina (čini mi se da nemamo ni nameru) da vrednosti jasnije javno ističemo, da im pružimo pravu podršku. Srpska književnost za decu i danas ima dobrih knjiga i dobrih pisaca. Podrška takvima trebalo bi da bude deo sistematske kulturne politike.

Do kog uzrasta se računa da je neko dete? Kako se, u svetu elektronskih komunikacija, stvaraju budući čitaoci?

Kada prestaje detinjstvo, to niko nije jednoznačno odgovorio. U svim društvima kraj detinjstva propisuje neki običaj, ritual, ili zakon: na primer, kada se napuni 18 godina. Kao što beba, od prvog svog plača, nije samo dete već i čovek, tako i u odraslim ljudima traje detinjstvo.

Mi uistinu živimo u vremenu poplave raznolikih elektronskih uređaja i sredstava komunikacije. A mladi, po prirodi stvari, najlakše prihvataju novotarije. Čini mi se da cela adolescentska potkultura danas počiva na elektronskim gadžetima i na internetu.

Knjiga ne može danas da sačuva nekadašnju dominaciju u kulturnoj komunikaciji. Čitanje visoke literature postaje ekskluzivnija aktivnost, oblik slobode i individualizacije, svojevrsni egzil za senzibilne i posvećene. U prostoru između elektronske realnosti i čitalačke ekskluzivnosti nalazi se šansa za podizanje savremenog mladog čitaoca.

Glavni ste urednik „Detinjstva“. Šta pokazuju protekle četiri decenije, koliko već izlazi ovaj časopis o književnosti za decu?

„Detinjstvo“ je rođeno u času istinskog procvata književnosti za decu u socijalističkoj Jugoslaviji. Dečja literatura bila je izuzetno popularna i imala svoju kritiku i trebalo je na neki način artikulisati njenu specifičnost. Evo, već četiri decenije časopis to pokušava da radi. Svi urednici pre mene – Vlatko Milarić, Slobodan Ž. Marković, Živan Živković, oslanjali su se na tradiciju ove književnosti i pokušavali da otvore nove prostore za njeno tumačenje. To pokušavam i ja.

Ponekad mi se učini – bezuspešno, donkihotovski. Ipak, mislim da sam uspeo da afirmišem akademsku kritiku književnosti za decu. Došle su nove generacije dobro obrazovanih znalaca te književnosti, širokih internacionalnih vidika: Zorana Opačić, Snežana Šarančić Čutura, Valentina Hamović, Tijana Tropin, Ivana Mijić… „Detinjstvo“ ih je podržalo.

Drugi važan rezultat „Detinjstva“ jeste obnova regionalne saradnje. Posle raspada zajedničke države i ratova, časopis je nastavio da objavljuje tekstove hrvatskih, crnogorskih, bosanskih i makedonskih autora. Još veća otvorenost je budućnost „Detinjstva“.

Napravite selfi sa najdražim knjigama

Čitajte. Čitanje je vid samoprepoznavanja i samopoštovanja. Čitajte bez razloga. U inat ovom svetu i vremenu u kome se sve manje čita. Budite svoji. Čitam – dakle, postojim.

Kada dete otvara knjigu, kao da otvara veliki prozor kroz koji pucaju vidici i ulazi svež vazduh. Ne terajte decu da čitaju. Učite ih da znatiželjno otvaraju prozore. Drage i važne knjige nisu samo one koje su u lektiri i koje kritičari hvale.

Pokupite nekoliko knjiga, onih najdražih, poređajte ih i slikajte. Napravite selfi. Lepšeg i autentičnijeg portreta nećete imati. Lajkovaće ga oni koji na vas gledaju ne samo očima, nego i pameću i srcem. Treba li vam više? – poručuje Ljuštanović.

Autor: Radmila Lotina
Izvor: Dnevnik.rs, 2. april 2015.

Share