Intervju sa Alis Manro povodom dodele Nobelove nagrade za književnost (VIDEO)

Pisci_Alis_Manro_3
Foto: newyorker.com. Photograph by George Waldman/Corbis.

Ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost, kanadska književnica Alis Manro, zbog krhkog zdravlja, nije prisustvovala svečanoj dodeli ove nagrade. Umesto govora na ceremoniji, ona je sa predstavnikom Švedske akademije Stefanom Asbergom, snimila intervju u trajanju od trideset minuta.

U neformalnom razgovoru Alis Manro je pričala o svojim književnim počecima, odakle joj inspiracija za pisanje kratkih priči, o samopouzdanju koje je sticala i gubila kao književnica, o promenama kroz koje je prolazilo njeno pisanje tokom godina. Iz intevjua možemo otkriti i činjenice iz privatnog života ove književnice, kao i saznati o načinu života ljudi u malom kanadskom gradu.

Detinjstvo

Alis Manro se rano zainteresovala za pisanje i pričanje priči, jer su joj kao devojčici bile čitane priče Hansa Kristijana Andersena. Veliki utisak na nju je ostavila „Mala sirena“ zbog tužnog kraja. Mala sirena zbog svega što je uradila, zaslužuje više od smrti, smatra ova književnica. Zato je Alis smišljala srećni kraj ove priče. To izmišljanje srećnijeg kraja priče, bio je rani književni početak buduće nobelovke. Dok je šetala dugim putem do škole i nazad, Alis je izmišljala priče. U tom početku bavljenja pričanjem, nije joj smetalo što priče neće biti objavljene. Čak se ni ne seća da li je razmišljala o tome da je drugi ljudi čitaju. Pričanje je predstavljalo potrebu.

Iz ženske perspektive

S obzirom na to da je A. Manro tek 13. žena dobitnica Nobelove nagrade za književnost, kroz čitav intervju provlači se ideja o ulozi žene u književnosti i njenom položaju u društvu, kao i teza da je Manro pripadnica feminističke struje i da kao takva ima određeni uticaj na druge žene inspirišući ih da pišu. U odgovorima na sva pitanja koja se tiču ove teme, Alis Manro je pokazala jednostavnost  i iskrenost.

Za sebe kaže da nikada nije razmišljala mimo ženske perspektive, iako ne misli da je to naročito važno za priču. U mladosti se nije osećala inferiorno zato što je žena, a to dovodi u vezu sa činjenicom da je živela u onom delu Ontarija gde su žene bile te koje su čitale i pričale priče, dok su muškarci bili napolju i radili „važne stvari“.

U daljem razgovoru saznajemo da je bila domaćica i učila se pisanju u prekidima između kućnih poslova. Iako je shvatila da je pisanje mnogo teži posao nego što je očekivala, nikada nije razmišljala da odustane od daljeg usavršavanja.

Što se tiče uticaja na čitaoce, pogotovo žene, Alis Manro kaže da joj je važno da njene priče pokreću ljude, a nije joj važno da li su to muškarci, žene ili deca. Ono što pokušava sa svojim pričama jeste da pokrene čitaoce da postanu drugačije osobe kada završe čitanje.

Iako nije bila upoznata sa rečju „feminizam“, kako kaže, sebe je smatrala feministkinjom. Tim povodom, Alis je ispričala kako su žene, u delu Kanade gde je odrasla, lakše pisale priče nego muškarci. Saznanje da ona, kao žena, piše priče, manje ju je diskreditovalo u društvu, nego da je muškarac. Jer to nije bilo zanimanje muškaraca. Tako je bilo u njenoj mladosti, dok su se danas stvari znatno promenile. Danas je za žene prihvatljivo da se ozbiljno bave pisanjem, a ne da pisanjem samo skraćuju vreme dok čekaju da se ostali vrate kući.

Ispričati istinitu priču iz ženske perspektive joj nikada nije smetalo, jer je to način na koji razmišlja. Alis je svesna da, ako je njene knjige iko čitao, to su bile žene, a one su bile i obrazovane, za razliku od muškaraca koji su uglavnom bili farmeri.

Priče i pričanje

Alis Manro je rano počela da izmišlja priče. Međutim nije smatrala potrebnim da za te priče i drugi znaju. Tokom intervjua, ona kaže da nije htela da ljudi oko nje znaju da želi da bude pisac, jer bi to njena okolina smatrala smešnim: većina ljudi koje je ona znala nisu čitali i život su shvatali praktično. Tek kasnije je shvatila da njene priče mogu biti zanimljive i široj publici. Za samo pisanje ne misli da joj je potrebna inspiracija – priče su potrebne svetu i zato ih piše.

Pisanje uvek počinje sa jasnom idejom o čemu je priča, iako se dešava da zaplet s početka krene u drugom smeru. U početku spisateljske karijere Alis je bilo važno da priča ima srećan kraj. Međutim nakon čitanja „Orkanskih visova“ promenila je mišljenje i počela da prihvata i tragično kao ishod priče.

Iako je pisala o životu malih ljudi u maloj kanadskoj sredini, A. Manro smatra da svaki život i svaka sredina mogu biti zanimljivi. Isto tako, o pisanju nije razmišlajla kao o daru, već o nečemu što bi znala da radi ako bi se dovoljno potrudila.

Na pitanje koji je najteži deo kada želi da ispriča priču, Alis Manro odgovara da je to onaj deo kada ponovo pročitate priču i shvatite koliko je loša – i to je momenat kada stvarno počinje pravi rad na priči. Ako priča nije dobra, pisac je kriv, a da bi izbavio priču, mora da razmišlja o onome o čemu je u stvari priča, za šta je mislio da je razumeo na početku, a zapravo treba još mnogo da radi i uči.

Kroz različite periode života, menjao se pogled na svet, kao i teme o kojima je pisala i glavni likovi. Pisanje je počela sa mladim i lepim princezama, zatim je pisala o domaćicama i deci, da bi se kasnije posvetila pisanju u kojem glavno mesto zauzimaju stare žene.

Spisateljsko samopuzdanje je imala dok nije upoznala nekoliko pisaca i shvatila da je pisanje mnogo teži posao nego što je očekivala. Ali nikada nije odustajala. Kao mlada, često je oklevala i mislila da nije dovoljno dobra, zbog čega je mnoge svoje priče bacila, što joj nije žao zbog agonije kroz koju je prolazila zbog njih. Poslednjih godina to ne radi često, jer zna šta treba uraditi da bi priče oživele.

Svoje stare knjige ne čita jer se plaši da bi poželela da ih menja, a to ništa ne bi značilo.

* * *

Na kraju razgovora, A. Manro kaže da nikada nije razmišljala o sebi kao dobitnici Nobelove nagrade, jer kao i većina pisaca, verovatno potcenjuje svoj rad, naročito kada ga završi.

Ona je takođe objasnila i svoju odluku od pre godinu dana da odustane od pisanja, ističući da se radi o odluci, a ne nemogućnosti da piše, iako to želi. Tako je odlučila jer je želela da se ponaša kao ostatak sveta. Za sebe kaže da je umorna od toga što je radila ceo život, kao i da je pisala više da bi zadovoljila sebe, a ne da bi pratila neku ideju.

* * *

U intervjuu možete saznati još i šta Alis Manro misli o samoj sebi, zatim o porodici u kojoj je odrasla, u kakvom je odnosu bila sa svojom majkom, da li bi joj pisanje bilo drugačije da je završila fakultet, kao i o njenom prvom mužu ili pokretanju knjižare nakon selidbe u Viktoriju…

Sinhro.rs