Drago Jančar: „Džojsov učenik“ i druge priče

Drago Jancar Dzojsov ucenik

Drago Jančar: „Džojsov učenik“, Arhipelg, Beograd, 2013.

Najpoznatiju knjigu Draga Jančara „Džojsov učenik“ u prevodu Ane Ristović objavio je Arhipelag 2013. godine. Ova zbirka pripovedaka otkriva pisca koji kroz sudbine malih ljudi oblikuje široku istorijsku sliku koja otkriva univerzalne principe funkcionisanja (među)društvenih odnosa. U ove priče je stao ceo XX vek sa svim društveno-političkim i ideološkim lutanjima pojedinaca i društva u celini. One se mogu čitati kao nova stvarnost i imaginacija, ali u njima je prisutno i učitavanje stvarnih događaja. Priče u knjizi su, kako kaže sam pisac, poput udaljenih odjeka nekih stvarnih sudbina:

„U daljini vidim neke obrise, nalik na ruševine na horizontu, a otuda dolaze glasovi ljudi koji su živeli sa svojim strastima, radostima i patnjama. Ponekad neki od tih glasova dopre do mene i ja pokušavam da ga razumem, pokušavam da mu kroz zvuk reči i opis udahnem neki novi život. Lako ga razumemo kao podsećanje na stvarnost, međutim, to je u književnosti odjek iz kamenih planina, blesak fatamorgane, dok je za neke druge to imaginacija i nova stvarnost“.
– Drago Jančar, Politika, 10.04.2014. –

Glavni likovi pripovedaka su često intelektualci koji su u sukobu sa dominantnim društvenim strujanjima. Boris Furlan ili Milenko Panić ili Miahil Ševčenko – sve su to različita imena jedne iste sudbine i svi nose teret ličnog rasuđivanja koje se razlikuje od opšteg mišljenja. S druge strane Jančar daje i opštu sliku sveta problematizujući položaj žene u društvu („Savana“), ili jednostavno opisujući jedan dan u kome se prepliću sudbine malih ljudi. „Nedelja u Oberhajmu“ na gotovo lirski način pripoveda o jedinstvu sveta u kome se stapaju prostor i vreme, govoreći o tome da je svet jedan te isti, ali se u njema odigravaju različite sudbine ljudi koje su rezultat izbora i volje pojedinaca.

„Priča o očima“ donosi pred čitaoca dve paralelne priče o fasciniranosti ljudskim očima, problematizujući istinitost svedočenja i prizora koji su opisani. Ovu priču možemo donekle posmatrati i kao autopoetičko preispitivanje pisca o funkcionisanju pisanja, jer ono što ostaje čitaocu jeste da sluti, a „iz slutnje raste strašna privlačnost koja rađa nove priče“. Ono što je jedino sigurno jesu neke sasvim druge oči koje nas prate i jedine znaju gde je kraj neke priče…

BFEK-Drago Jancar-malaDrago Jančar biće jedan od učesnika 4. Beogradskog festivala evropske književnosti. Jančar je najprevođeniji slovenački savremeni pisac. Dobitnik je mnogih evropskih nagrada među kojima su Evropska nagrada za kratku prozu (1994), Prešernova nagrada (1993), Rožančeva nagrada za esej (1993), Sterijina nagradu za najbolju dramu (1982, 1985), Herderova nagradu (2003), Nagrada „Žan Emeri“ za esej (2007), Nagrada „Hemingvej“ (2009), Nagrada „Mediteran“ (2009), Nagrada za najbolju stranu knjigu objavljenu na francuskom jeziku (2014). Pred dolazak u Beograd, Jančar je postao i jedan od ovogodišnjih dobitnika nagrade Državljanin Evrope 2015. koju dodeljuje Evropski parlament.

Drago Jančar nastupa u Domu omladine u sredu, 24. juna u 20 časova.

Naslovna priča „Džojsov učenik“ opisuje čoveka koji se kreće kroz život prateći sopstvenu savest. On aktivno učestvuje u istorijskim promenama, ali zahvaljujući sopstvenom identitetu i intelektu na sebe navlači gnev i postaje meta kako fašista tako i komunista. Njegova sudbina je sudbina pojedinca zarobljenog u totalitarnom sistemu u kome su razvijen intelekt i moć rasuđivanja podređeni konformističkom delovanju gomile.

Citat sa početka priče preuzet je iz monografije Ričarda Elmana „Džejms Džojs“ (Oxford University Press, 1982) u kojoj se spominje Boris Furlan kao Džojsov učenik. Njegovo ime Jančar je doveo u vezu sa političkim procesom koji se vodio 1947. kada je isti čovek bio optužen za antidržavno delovanje i špijunažu:

„Kada sam čitao Elmanovu monografiju o Džojsu, naleteo sam na slovenačko ime – Boris Furlan. Tada skoro nepoznati pisac učio ga je engleskom jeziku u školi jezika „Berlic” u Trstu. Ime mi se učinilo poznatim, zar to nije bio onaj bledi čovek sa takozvanog Ljubljanskog procesa iz 1947. godine protiv liberalnih intelektualaca koji su bili optuženi za antidržavno delovanje i kontakte sa Englezima? Malo sam to istraživao, i to je zaista bio on. Paradoks da su ga pred sudom optuživali zbog znanja engleskog, a da ga je engleskom učio najveći majstor tog jezika, nije mi davao mira. Kada sam kod Elmana, koji je imao prepisku sa Furlanom, još pročitao da je Džojs svom mladom učeniku sa zadovoljstvom opisivao uljano svetlo, a da on tu jezičku strast nije mogao da razume, video sam u tome literaturu, priču koja je morala da bude napisana“.
– Drago Jančar, Politika, 10.04.2014. –

Trst. Foto: https://www.flickr.com/82245172@N07
Trst. Foto: www.flickr.com/82245172@N07

Prateći Borisa Furlana od 1914. do 1953. pisac nam je dao retrospektivu ljudske sudbine koja je pratila svoju savest i inteligenciju, pri čemu je glavni junak, iako etički iznad svega što ga je zadesilo u životu, predstavljen i kao žrtva sopstvenog izbora. Njega je najbolje opisao saradnik sa kojim je vodio Radio London – da je „pošten i iskren čovek, ali beskrajno naivan“.

Nasuprot Borisu čiji razvoj pratimo kroz priču, stoji „masa pravednog naroda“ koja je uvek ista. Priču otvara scena u kojoj horda bez identiteta svaljuje na bivšeg dekana pravnog fakulteta kišu poruga, psovki, uvreda i podsmeha da bi se u retrospekciji otkrilo šta je dovelo glavnog junaka u tu poziciju. Stiče se utisak da ta „masa pravednog naroda“ i buka koju ona pravi predstavlja glavnu polugu koja pokreće točak istorije; i sve što se dešava ima opravdanje zahvaljujući ljudima koji svoj identitet kriju iza linča ili pobune.

Praznina koja prati glavnog junaka od susreta sa Džejmsom Džojsom i nesposobnosti da opiše uljanicu, izostanak „opisne požude“, u stvari je nesporazum između svesti Furlana i onoga što donosi buka bezlične mase ozlojeđenih ljudi spremnih da opravdaju postojanje totalitarnog režima – imao on lice fašizma ili komunizma. Tim ljudima najveći greh je samosvest i mogućnost kritičkog rasuđivanja, a svoje neznanje oni kriju iza kolektivnog nasilništva. Oni su personifikovana slika sveta koji je, kako kaže Jančar, izgubio kompas, a praznina u Borisovoj glavi je univerzalni besmisao…

Na pitanje kako sagledava vreme u kome živimo, u prošlogodišnjem intervjuu za Večernje novosti Jančar kaže:

– Ja sam pripadao onima koji su mislili da će demokratijom biti rešeni svi naši problemi. Sanjali smo o demokratiji, a onda smo se probudili u kapitalizmu i to u onoj njegovoj najbrutalnijoj varijanti. Taj kapitalizam je kao noćna mora sa strahovitim socijalnim razlikama i velikom korupcijom. I tako je u svim istočnim zemljama. Očigledno je da moramo da prođemo kroz taj težak put tranzicije koji će potrajati.

Intervju sa piscem pred njegov dolazak u Dom omladine pročitajte >> ovde.

Sinhro.rs / B. Ilić

Share