David Albahari: „Male priče“

Naslovna_Male_Priče

David Albahari: „Male priče“, Čarobna knjiga, Beograd, 2013.

„Male priče“ Davida Albaharija su još jedan dokaz da čitanje može da bude zanimljivo i bez širine pripovedanja. Narativ kao osnova svake priče ne mora da bude u prvom planu proznog dela, dovoljna je i sugestija, napomena, koju će čitalac sam nadograditi do gotove priče. Ovaj pisac piše za angažovanog čitaoca koji priču ne poistovećuje sa fabulom.

„Živimo, sanjamo, pa i pišemo u fragmentima. I čovek sam je samo fragment jedne veće celine. Sve nastaje iz fragmenata. U svojim pričama, koje često nazivam sažetim, nema suvišnog i nepotrebnog, već samo suštine koja nije namenjena za lenjog, već aktivnog čitaoca“, rekao je jednom prilikom David Albahari.

Svaki fragment, svaki delić nalazi svoje mesto i uklapa se u široku sliku sveta. Isto tako svaka od priči iz ove zbirke nalazi svoje mesto na polju gotove kompozicije, sa svojim značenjima, sugestijama i napomenama.

Preko 100 kratkih priči čine zbirku „Male priče“. I te priče možemo da učitavamo u različite kontekste. Možemo ih čitati redom, ili preko reda. One su tu da, kao i sve druge priče, donesu pred nas jedan novi svet, tačnije novo poimanje sveta.

Kako je pisac sam naveo, priče su inspirisane događajima iz njegovog detinjstva, kao i delima velikih umetnika. Događaji iz detinjstva su veoma uticali na ono što je pisac kasnije radio u životu. Na promociji svoje knjige, prenele su novine, on je ispričao kako je kao dečak iz svoje sobe imao pogled na dugačak hodnik iz koga su vodila vrata u nekoliko prostorija. Noću, mogao je da vidi trag svetla ispod vrata, što ga je uvek plašilo, očekujući i strepeći ko će se otuda pojaviti. Taj tračak svetlosti i taj strah pokušao je da unese i u ove priče.

S druge strane za ove priče karakterističan je i postupak poigravanja sa rečima, ali i sa samim postupkom stvaranja. Nivo očekivanja čitalaca igra jednu od glavnih uloga u iščitavanju ovih priči. S obzirom na ulogu koju je dodelio čitaocu, pisac se, poigravajući se sa sobom i postupkom stvaranja, poigrava i sa čitaocem. On mu daje početni impuls, podsticaj da završi čitanje priči do kraja na način na koji on sam možda ni ne očekuje. To su priče koje, s obzirom na mali broj reči, funkcionišu tek u svesti čitalaca.

Iako je fragmentarnost jedna od glavnih karakteristika ove knjige, Albahari napominje da su one nastale u kontinuitetu.

„Pokušavao sam da nađem novi način pripovedanja i formiranja priča. One su napisane u širokoj zoni koja se kreće od neke vrste pisanja i imitacije dela pisaca čije su mi priče značile, do potpunog poigravanja sa iščekivanjima čitaoca, pa čak i sa mojim iščekivanjem, jer su se neke od tih priča završavale kada sam mislio da tek počinju. Mislim da je pisanje ovakvih priča veliko iskušenje za pisca, jer je cilj da se ispriča priča koja funkcioniše kao priča, ali sa najmanjim mogućim brojem reči. Imam običaj da istovremeno radim na nekoliko rukopisa, da pre podne pišem roman, a popodne nešto drugo, ali sam ovu knjigu uradio u kontinuitetu, pri čemu sam se trudio da navedem čitaoca da popunjava praznine i nastavi tamo gde sam stao – objasnio je Albahari“. (Danas.rs >>)

„Male priče“ se naslanjaju u poetičkom smislu na prethodne radove Davida Albahari. Njihova suština ogleda se u jezgrovistosti izraza, u postupku koji pokušava da prodre do same biti reči, ne mareći za širinu opisivanja i objašnjavanja. Osnovne narativne karakteristike ovih minijatura se ogledaju u svedenosti u izrazu i apsurdnosti.

Govoreći o sopstvenom životu i iskustvu, pisac govori o prevrtljivosti i nestalnosti ljudske prirode dotičući se tema kao što su: detinjstvo, prošlost, smrt, razne životne opsesije, pitanje identiteta, odnos između mladosti i starosti, pitanje vremena kao subjektivnog doživljaja… U ovim pričama nailazimo i na intenzivna osećanja koja svakodnevno nosimo u sebi, a među kojima strah zauzima važno mesto namećući se čoveku ili kao pokretač ili kao kočnica.

Jednu grupu priči možemo nazvati autopoetičkim. U njima je sažet smisao cele zbirke ovih minijatura. Poslednja priča, koja simbolično nosi naziv „Nova priča“ otvarajući na taj način novi krug pripovedanja, potpuno demistifikuje stvaranje kao proces, ističući u prvim rečenicama:

„Nema novih priča. Svaka priča je stara, već poznata i bezbroj puta ponovljena“.

Sve je već rečeno. Ono što gura svet napred je otkivanje novih načina na koje se to rečeno može uobličiti u drugoj priči (ili drugoj sudbini). Jer svaki pojedinac, bio pisac ili čitalac, ima neponovljivi doživljaj stvarnosti koja je ista za sve.

„I šta nam tada preostaje? Da prestanemo da pričamo priče? Ali ceo ovaj svet, naš svet, uobličen je od priča i kao priča, i ako pristanemo da prestanemo, tog sveta neće više biti, dok će od nas ostati samo senke, tamne mrlje na poleđini noći“. (str. 118)

Sinhro.rs / B. Ilić

Share