ČARLS SIMIĆ: Ima nade za poeziju

pisci-čarls-simić
Čarls Simić. Foto: wantedinrome.com

Svako istinski osećajno i maštovito ljudsko biće vidi svet na svež i originalan način, s vremena na vreme. Poznavao sam velike pesnike koji su bili taksisti ili zidari, i koji nisu napisali ni jednu jedinu pesmu. Da su pesnici bitno različiti od ostalih ljudi, niko, uključujući i mene, ne bi čitao njihove pesme – kaže, za „Novosti“, Čarls Simić (1938), jedan od vodećih savremenih svetskih pesnika i esejista.

Mešajući očaj i gorki humor u svojim pesmama, Simić neprestano podseća ljude na njihovu ljudskost. Pokazuje da je i danas moguće kroz poeziju promovisati nesebičnost, sposobnost mišljenja i dobrotu.

Tokom 2015. godine objavio je zbirku izabranih i novih pesama „Ludak“, kojom je, po mišljenju američke kritike, potvrdio svoje mesto u literarnoj eliti, kao i knjigu izabrane proze „Život slika“.

– „Ludak“ je ime jedne pesme, u kojoj čovek koji gleda pahuljice kako padaju ima utisak da je jedna te ista pahuljica poludela, pa padne i odskoči, pa onda opet to isto radi, dok mrak potpuno ne padne – kaže Simić.

A knjiga proze?
– To je izbor iz nekih 120 do 130 esejčića koje sam u poslednjih trideset godina napisao o literaturi, filmu, umetnosti, fotografiji, politici, filozofiji, istoriji, kuvanju, vinu i bogte pita još o čemu.

Kada će naša publika ponovo imati prilike da vas vidi i čuje?
– Nažalost, neću skoro u Beograd…

Po čemu ćete pamtiti godinu koju ispraćamo?
– U ovoj i prošloj godini izgubio sam mnoge svoje najstarije prijatelje. To je nešto što nikada nisam mogao da zamislim, naravno, kad sam bio mlađi.

Po kojim knjigama ili stihovima ćete je pamtiti?
– Ponovo sam čitao romane i priče Bohumila Hrabala, na koje sam prvi put naišao tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, i zaključio ne samo da je veliki pisac, već da u potpunosti delim njegov tragikomični pogled na svet.

Kažete da nema ničeg tajanstvenijeg i lepšeg nego kad nam neka jezička bravura pronađena u knjizi ostane u svežem sećanju, kada tolike stvari koje su nas nekad zanimale padnu u zaborav. Zašto nam je književnost neophodna i spasonosna?
– Mnogo je razloga, ali je najpraktičniji od njih taj da nam čuva zdrav razum u svetu koji je poludeo.

Živite u Nju Hempširu, izvan grada, ali pravu pesničku radost nalazite na gradskim ulicama, među nepoznatim prolaznicima i njihovim životima…
– Zato što sam odrastao u Ulici majke Jevrosime i mogao sam da se iskradam iz kuće nekoliko puta dnevno i odlazim do Terazija da vidim koji se filmovi daju. Drugim rečima, ja sam gradsko dete, koje se oseća kao kod kuće u svakom velikom gradu na svetu, i koje, kako stari, voli da vidi krave i kokoške tokom jutarnjih šetnji.

To skitanje i život na beogradskim ulicama tokom okupacije i posle oslobođenja značajno je uticalo na pesničko formiranje i pogled na svet?
– Bio bih veoma drugačija osoba da sam imao drugačije detinjstvo. Ne znajući za bolje, nisam nalazio ništa čudno u tome da se igram na ruševinama bombardovanih kuća ili u trčanju sa drugom decom pored naoružanih nemačkih vojnika. Razumljivo, moja majka nije imala ni najmanju predstavu šta sam radio, inače bi me ubila.

U kojoj meri su vas ratovi obeležili, prvo u detinjstvu u Beogradu, a zatim oni američki?
– Ajzenhauer je hteo da me pošalje u Liban i Koreju, Džonson u Vijetnam (ali je samo poslao mog brata). Onda je došlo vreme da brinem za svog sina. Imao sam tri godine kada su nacisti bombardovali Beograd, 6. aprila 1941, kada je bomba pogodila kuću preko puta i izbacila me iz kreveta u kome sam spavao… I evo, još brinem zbog sadašnjih i budućih ratova.

Ceo intervju pročitajte >> ovde.

IMA NADE ZA POEZIJU

Može li poezija i u 21. veku da ostavi traga u našim životima?

– Zavisi od čoveka. Mnogo ljudi širom sveta nastavlja da čita i voli poeziju, ali mnogo više ljudi, uključujući i neke članove moje porodice, to ne čini. Tako je uostalom, slično bilo oduvek. Uprkos groznim predviđanjima, poezija danas ima više čitalaca u Sjedinjenim Državama nego kada sam počeo da je objavljujem tokom pedesetih godina 20. veka. Tako da ima nade.

RAT

Drhtavi prst žene
Ide niz spisak unesrećenih
U noći prvog snega.

Kuća je hladna
a spisak dug.

Sva naša imena
su na njemu.

Autor: Branislav Đorđević
Izvor: Večernje novosti, 1. januar 2016.

Share