Čarls Simić: Brutalni američki ep

Peščanik-Olympian-Cotton-Mills-Columbia-South-Carolina-1905-Hulton-Archive-Getty-Images
Olympian Cotton Mills, Columbia, South Carolina, 1905, Hulton Archive/Getty Images. Foto: nybooks.com

Ovog leta sam prvi put pročitao dugačku poemu Charlesa Reznikoffa Svedočenje: Amerika (1885-1915): rečitativ. Nije mi poznato slično književno delo. Zasnovano na hiljadama stranica sudskih spisa tokom tri decenije na prelazu 19. u 20. vek, Svedočenje je zbirka sažetih sudskih slučajeva, niz autonomnih komada. Ti „rečitativi“, kako ih je pesnik nazvao, variraju u dužini – od pet do preko dvesta stihova – i podeljeni su u odeljke prema geografskom regionu i temi (Društveni život, Porodične scene, Mašinsko doba, Crnci, Deca, Železnice, Kinezi, Krađe i lopovi itd). Pokriva oko pet stotina sudskih procesa koje su širom Amerike vodili ljudi iz sela i gradova.

Plodan iako nedovoljno poznat pesnik, Reznikoff (1894-1976) je studirao prava i znao je kako da čita dokumente. Počeo je da radi na Svedočenju još kao pisac odrednica za pravnu enciklopediju, nastavio dvadeset godina kasnije, ali nije doživeo da vidi objavljenu celu poemu. On teše transkripte i izdvaja važne zaokrete i obrte svakog slučaja; zadržava objektivan, bezličan i suvoparan jezik prava, ali razbija izvornu prozu u slobodan stih i uspostavlja ritam prirodnog govora, uz naglasak na detalju:

Dete od oko šest godina, mršavo, slabo,
s poremećajem creva,
otac je izbičevao
jer je uprljalo krevet;
najmanje dvadeset udaraca šibom
debelom kao očev prst,
i široke pruge po telu.
A onda, po hladnom i kišnom decembarskom danu,
dete je poslato kod dede,
u drugi okrug –
gde je umrlo posle nekoliko dana.

Pesnik ne komentariše, ne sudi, činjenice govore same za sebe. Uprkos svedenosti i oskudnosti ovih narativa izvučenih iz sudskih procesa, do nas stiže strahota događaja i tragedija koje su oni izazvali.

Reznikoff je veštinu sažimanja učio od tvoraca imažizma, Ezre Pounda i Williama Carlosa Williamsa. Iz hiljada tomova sudskih slučajeva i stotina stranica transkripata sa nekog suđenja izvukao je samo ovo i od toga napravio pesmu:

Kad su rekli njenom mužu
da je imala ljubavnike
kazao je samo:
jedan od njih
mogao je imati cigaru
i zapaliti ambar.

Ova poezija je pisana običnim jezikom koji, kao što kaže Marianne Moore, „razumeju psi i mačke“, bez preteranih osećanja i praznoslovlja koje je poezija nasledila od romantičara. „Pišem onako kako vidim“, rekao je u jednom intervjuu. Oko poseduje znanje nedostupno umu. „Pesma u njegovim rukama“, rekao je Paul Auster, „pre je čin slikanja nego zamišljanja“. Reznikoff je u mladosti pešačio preko trideset kilometara na dan. I kasnije je održavao tempo od tri kilometra na sat, da bi video što više toga. Ovo nas podseća na drugog usamljenog njujorškog šetača i lovca na slike, Josepha Cornella. Reznikoff je napisao više hiljada pesama, ali svi se slažu da su najbolje one kratke, zasnovane na jednoj ili dve slike koje plene čitaočevu maštu i nagoveštavaju dublje značenje. Evo dve kratke i jedne duže:

Skitnica s pocepanim cipelama
i prljavom, zgužvanom odećom –
prljavih ruku i lica –
vadi češalj iz džepa
i brižljivo se češlja.

Kišno doba
Kiša je padala tri dana.
Lica divova
na plakatima
još se osmehuju,
ali je pozlata sprana s neba:
vidimo gvozdeni svet.

Četvrt modistkinja
Oblaci, poređani kao roba na policama,
postaju tamni; svetla se pale u potkrovljima;
dok prišivaju sjajno cveće na slamene oblike,
modistkinje govore, gledajući kroz prozor:
Padaće sneg;
i uskoro čuju kako sneg grebucka okna. Do noći
već je napadao na ispuste.
Sneg zatrpava otiske stopala
na ulicama, tragove kola i kamiona.
Sem brundanja mašina
koje uklanjaju sneg s kolovoza,
ulice su tihe.
Na kraju radnog vremena, devojke duboko dišu
čisti vazduh ulica
sladak posle mirisa robe.

Ako ste čuli za ’nađenu’ poeziju dadaista, poznata vam je tvrdnja da svaki zapis na svetu (od cirkuskog plakata do grafita u toaletu), istrgnut iz konteksta i možda malo doteran, postaje pesma. U tom smislu, Svedočenje je prva ’nađena’ epska poema. I zaista je tako čitamo: veliki broj junaka, zločinaca i žrtava, široki raspon mesta radnje i mnoštvo priča od kojih zastaje dah. Ubistvo, izdaja, nepravda, pohlepa, blentavost, ljubomora, silovanje, gnev, osveta, bračne svađe, okrutnost prema deci i životinjama, zla sreća i druge bede koje ljudi tovare na vrat sebi i bližnjima izloženi su pred nama. Otkrivamo da su nepravda i nasilje nekada bili jednako prisutni kao i danas. I budući da se radi o Americi, tu je mnogo imigranata, pokvarenih policajaca i pištolja i, naravno, rasizma.

Kondukter ju je upitao kuda ide.
„Noksvil Siti.“
Rekao je: „Trebalo je da presedneš na skretanju za Noksvil.“
„Što mi niste rekli kad smo bili tamo?“
Rekao joj je da siđe
ali je ona htela da se vozi do sledeće stanice.

Voz je zaustavljen
i kondukter ju je upitao da li ima nameru da siđe.
Ako nema, rekao je,
on će je izbaciti,
sit je „prokletih crnja“.
Bacio je njen zavežljaj na put
i kraj njega spustio njenu bebu.
Ona je pošla za njim i stajala dok je voz odlazio.

Ima tu i tamo dobrote, ali ukupna slika Amerike je turobna. Reznikoff se rodio i odrastao u Bruklinu, kao sin jevrejskih imigranata koji su 90-ih godina 19. veka pobegli u Ameriku od pogroma u Rusiji, i dobro je znao šta je etnička mržnja. U „Ranoj povesti jednog pisca“ (1969) seća se kako je sa dedom šetao po parku na Istsajdu kada su dva huligana („dva razbacana Nemca – ili možda Rusa“) rešila da se našale na račun malog bolešljivog Jevrejina „s kratkom sivosmeđom bradom / raščupanom od jakog vetra“. Uprkos dedinim pokušajima da izbegne sukob, momci nisu hteli da ga puste i šaljivo su ga oborili na tlo (pravili su se važni pred devojkom); „zakotrljali su ga niz pločnik dok ga nije zaustavila gvozdena ograda duž staze“. Unuk mu je pomogao da ustane.

U Svedočenju nema uobičajenog idealističkog junaka koga smo poslednji put sreli u Vlatima trave Walta Whitmana, koji vidi ljudske patnje i podlosti, ali je ipak pun nade u bolju budućnost. Svedočenje je korektiv, anti-ep. Reznikoff sa Whitmenom deli saosećanje prema obespravljenima, želju da pokaže težak život mnogih Amerikanaca. I u drugim zemljama ima zločina i poroka, ali da li je nasilje igde toliko sveprisutno i smrtonosno, da li su surovost i sadizam toliko uobičajeni, da li je nepravda toliko česta kao kod nas? Ne treba da nas čudi to što Svedočenja nema u programima naših koledža i univerziteta. Ono izaziva preveliku nelagodu kod ljudi koji više vole da ništa ne znaju o svetu u kome žive. Možda je Reznikoff to i hteo sa ovom knjigom: da uznemiri svakoga ko je čita.

Autor: Čarls Simić

The New York Review of Books, 25.08.2015.
Prevela: Slavica Miletić
Izvor: Peščanik.net, 28.08.2015.

Share